Први део

 

Анализа капитулантског “Пројекта реинтеграције Косова и Метохије у уставноправни поредак Републике Србије“ (у даљем тексту: Пројекат) који је израдио самозвани “Покрет за одбрану Косова и Метохије“, а који су 17. јуна 2021. године јавности представили чланови Председништва овог Покрета Слободан Самарџић, Милош Ковић, Часлав Копривица и Душан Пророковић.

 

У oвом тексту ћемо указати на погубност Пројекта (1), покушаћемо да дамо одговор на питање како то да је један овакав изразито штетан Пројекат који је по својој суштини споразум о капитулацији производ људи који се представљају као родољуби и на крају ћемо одговорити на питање које услове мора да испуњава одређени предлог  да би могао да уопште стекне статус једног од могућих решења проблема Косова и Метохије.

Као што ћемо показати овом анализом Пројекат представља компилацију делова Споразума из Рамбујеа, Ахтисаријевог плана (пун назив „Предлог за свеобухватно решење статуса Косова“), Бриселског споразума и Устава СФР Југославије из 1974. године. Нпр. Члан 271. Устава из 1974. године којим се Косову омогућава вођење спољне политике преписан је готово од речи до речи а слично је и са појединим деловима Ахтисаријевог плана.

Да подсетимо, након одбијања Споразума из Рамбујеа од стране наших власти због његове неприхватљивости уследила је агресија НАТО-а 1999. године. Ахтисаријев план је одбачен Резолуцијом Народне скупштине Републике Србије 17. фебруара 2007. године. Осим тога, одбачен је и од стране СНВ Косова и Метохије 25. марта 2007. године на седници којом је председавао епископ Рашко-призренски Артемије (Радосављевић).

 

И Борис Тадић, тадашњи председник Републике Србије, 2012. године предложио је свој план у четири тачке за Косово на темељу Ахтисаријевог плана као што то сада чини самозвани Покрет за одбрану Косова и Метохије. (2)

Пројекат подсећа на предложени Споразум из Рамбујеа по томе што се у њему аутори позивају на Резолуцију 1244 у којој се говори о суверенитету СР Југославије док истовремено надлежностима које нуде Косову поништавају тај суверенитет. Наиме, и у поменутом Споразуму из Рамбујеа се на више места помињао суверенитет и територијални интегритет СР Југославије док се различитим одредбама (Глава 7 и Додатак Б/Appendix B којима је предвиђено присуство трупа НАТО на територији СРЈ) тај суверенитет нарушавао.

 

Овим Пројектом предвиђено је стварање конфедерације Републике Србије и Републике Косова, односно савеза две независне, суверене државе. Конфедерација настаје потписивањем на основу међународног уговора који у овом Пројекту носи назив “Општи споразум о статусу Косова и Метохије.“. “Учесници Општег споразума су овлашћени представници УН-а, са улогом посредника у преговорима о Споразуму, и две стране у спору – представници државе Србије и представници косовскометохијских Албанаца,“ каже се у Пројекту.

 

Творци  Пројекта чији је пуни назив “Пројекат реинтеграције Косова и Метохије у уставноправни поредак Републике Србије: Концепт посебног (уставног) закона о суштинској аутономији Косова и Метохије“, у потпуности су промашили циљ како приликом дефиниције проблема, тако и приликом одређивања оквира за његово решавање  па отуда и погрешан резултат у виду овог предлога потпуно супротстављеног српским националним интересима. Оставићемо по страни питање да ли је реч о свесној издаји. Који год мотиви да су у питању резултат је исти.

 

Уколико је успостављена погрешна дијагноза и на основу ње одређена погрешна терапија подразумева се да се не може успоставити претходно нарушено нормално стање здравља. Напротив, овај Пројекат отвара могућност за ширење малигног тумора  на област општина Прешево и Бујановац, због чега и јесу од стране локалних Албанаца створени псеудогеографски термини “Прешевска долина“ или “источно Косово“ (помињањем малигног тумора није нам намера ширење мржње већ да сликовито представимо проблем). Коначно, овај Пројекат није погубан само због поменутих општина на југу Србије већ и због Рашке области и Војводине.

Ово нам потврђују и процене генерала проф. др Синише Боровића: “Када би одмах тај услов испунила (заокруживање косовске државности), Србији би се поставили нови услови све док САД и НАТО у потпуности на Балкану не остваре своје стратегијске интересе: окруживање Русије и свођење Србије на државу без могућности да самостално води своју унутрашњу и спољну политику, одвајање Војводине, Рашке области, Пчињског округа, укидање Републике Српске и прекид сарадње са Руском Федерацијом.“ (3)

 

Додајмо на ово и следеће речи генерала Боровића из истог зборника: “Зашто се намеће хитно решавање статуса КиМ? Да би се прешло на следећу фазу: Обавезујући споразум са Републиком Хрватском. Ту нас чекају нови стратегијски изазови: Хрватска је чланица ЕУ и НАТО. НАТО своје стратегијске одлуке доноси научно коректно и проводи их упорно. Једна од НАТО одлука из 1977. године је да се Србима не може дозволити контрола обе обале Дунава. Ако Хрватска пређе Дунав… то је потенцијално нова база НАТО пакта у нашој северној покрајини а затим следи даље остварење НАТО стратегије.“

 

Међутим, аутори Пројекта проблем Косова и Метохије посматрају потпуно изоловано и независно чак и од процеса деконструкције СФР Југославије а о неком ширем временском и политичком оквиру да и не говоримо.

Већ и сам наслов Пројекта (“Пројекат реинтеграције Косова и Метохије у уставноправни поредак Републике Србије“) је апсурдан. У преамбули важећег Устава Републике Србије из 2006. године пише да је “Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије“, као и да “има положај суштинске аутономије“. О каквој је онда реинтеграцији у уставноправни поредак реч?

 

Други део наслова Пројекта гласи: “Концепт посебног (уставног) закона о суштинској аутономији Косова и Метохије.“ Прво питање које се поставља јесте шта је то “суштинска аутономија“? Овај термин се користи и у Резолуцији 1244 али се осим њега користе и термини суштинска аутономија и самоуправа (тачка 11 Резолуције), суштинска самоуправа (анекси I и II Резолуције), демократска самоуправа (у споразуму из Рамбујеа на који се Резолуција 1244 три пута позива), али и други, при чему ни један од ових термина није прецизно дефинисан. За нас није превише важно да знамо шта овај термин значи у поменутој Резолуцији јер нам је време потврдило да је она за САД, ЕУ и НАТО имала само привремену функцију у процесу обезбеђивања независности за Косово и Метохију. Потврду за ово мишљење налазимо у  бројним Резолуцијама Савета безбедности УН доношеним током процеса дезинтеграције СФР Југославије које су имале исту функцију као и Резолуција 1244, а то је бацање прашине Србима у очи и добијање на времену.

 

“Проблеми на Косову и Метохији могу се схватити, и решити, само у контексту процеса који су захватили бившу Југославију 1990/91: рат који су почели сецесионисти у Словенији и Хрватској, уз ослонац и активно учешће Немачке, Аустрије и Ватикана, а затим осталих чланица НАТО-а, под вођством САД. Ратна позорница се померала од Словеније преко Хрватске до Босне и Херцеговине, и најзад захватила Косово и Метохију,“ пише проф. др Смиља Аврамов. (4)

 

И Резолуција 1244 као и друге пре тога биле су средство у функцији остварења унапред постављених циљева а не циљ сам по себи. Ово нам потврђује и пододељак а) одељка 11. Резолуције 1244 где се каже да Савет безбедности:

“11. Одлучује да ће главне одговорности цивилног присуства укључивати:

а) унапређење успостављања, до коначног решења, суштинске аутономије и самоуправе на Косову, узимајући у потпуности у обзир анекс 2 и споразуме из Рамбујеа (С/1999/648);“

 

Као што видимо, суштинска аутономија је привременог карактера, и важи само до коначног решења, а коначно решење је независност.

Према споразуму из Рамбујеа, глава 8., члан 1., одељак 3., предвиђено је коначно решење “на основу воље народа“ што се код нас  тумачило као решење путем референдума. Да ли би заиста била реч о вољи народа и да ли би у том погледу било оправдано поклонити поверење тзв. међународној заједници показује референдум о независности у Црној Гори  2006. године.

 

Када је реч о примерима поменимо само Резолуцију 819 од 17. априла 1993. године којом је Сребреница проглашена за безбедну зону УН. Упркос томе што по Женевској конвенцији заштићене зоне морају бити демилитаризоване, Сребреница је коришћена за одмор трупа Армије БиХ, обуку, оспособљавање и походе према српским насељима у којима су чинили стравичне злочине. Ситуација је била потпуно другачија у заштићеним зонама УН на простору Републике Српске Крајине. 21. фебруара 1992. године Савет безбедности усвојио је резолуцију 743., којом се одобрава почетак мировне мисије у Југославији и формирање УНПРОФОР-а. УНПРОФОР је био распоређен у областима  означеним као „Заштићене области Уједињених нација“ (ЗОУН) а то су биле  источна Славонија, западна Славонија и Крајина. За разлику од Сребренице овде се активно радило на разоружавању Срба а оружје је стављано под контролу УНПРОФОР-а. Након неколико агресија на ЗОУН од стране Хрвата (Миљевачки плато, Равни котари,Медачки џеп) на крају је извршено етничко чишћење РСК и заштићених зона од Срба: 1. маја 1995.  почела је хрватска акција под називом „Бљесак“ а 4. августа 1995. године  „Олуја“. О “Бљеску“ којим је Западна Славонија Смиља Аврамов пише: “Остављена без помоћи која је обећана приликом усвајања Венсовог плана, без оружја које се налазило по складиштима UNPROFOR, Српска војска доживела је пораз за непуних 36 часова.“.

 

Као што смо претходно рекли “проблеми на Косову и Метохији могу се схватити, и решити, само у контексту процеса који су захватили бившу Југославију“.

“Још 17. марта 1933. председник терористичке организације „Косовски комитет“ Хасан Приштина, закључио је споразум с вођом усташке терористичке организације Антом Павелићем о заједничким терористичким акцијама, у циљу рушења Југославије, и успостављању границе између Хрватске и Албаније. Према томе, сарадња терористичких организација ОВК и хрватских паравојних снага у разбијању Југославије 1991–1995. није никаква случајност. Контакти су континуирано одржавани и дошли су до пуног изражаја током ратних дејстава у Хрватској од 1991–1995. Један од кључних старешина хрватских паравојних снага у акцији „Олуја“ 1995, био је „албански бригадни генерал“ Агим Чеку. Фебруара 1999, дакле само месец дана пре агресије НАТО-а на Србију и Црну Гору, Чеку прелази на Косово и заузима положај команданта ОВК. С њим на Косово долазе и хрватски плаћеници. … Следећи

модел операција које су САД примениле у рату против Југославије, у Хрватској, БиХ, и на Косову ангажовали су своју „приватну“ војну корпорацију Dyn–Corp којој је, по речима америчког аналитичара, поверена контрола над повлачењем српске војске, али и организовани изгон српског народа. „Косовски стил етничког чишћења више од 150.000 Срба“, извршила је ова корпорација на исти начин као што је то учинила у Хрватској „сестринска“ корпорација Мilitary Professional Resource Inc.,“ пише проф. др Смиља Аврамов на истом месту.

 

Коначно, имамо и пример константног рада на томе да се укине Република Српска упркос Дејтонском мировном споразуму, што додатно потврђује претходно изнету тврдњу да су Резолуције УН и различити Споразуми само средства која користе западне силе на путу остварења унапред постављених циљева. Договори, чак и у писаној форми (о усменим договорима да и не говоримо), са САД, ЕУ и НАТО су непоуздани. Једино на шта можемо да се ослонимо када је заштита националних интереса у питању јесу јака војска и стратешко партнерство са Русијом.

Позната нам је улога САД, ЕУ (у то време под називом Европска заједница, скраћено ЕЗ) и НАТО у дезинтеграцији СФР Југославије.

 

Набрајајући бројне Резолуције Савета безбедности којима је кршено међународно право на штету Срба, професорка Аврамов закључује да је то “огромни квантум апсурда, правне перверзије која је прерасла у правну патологију“. (стр. 380)

“У свим нотама о признању , чланице ЕЗ прибегле су једној, за правнике, непојмљивој формули преузетој од Арбитражне комисије; нове државе признате су ”у међунарадно признатим границама”. Никада ни у једном међунарадном акту нису административне границе унутар Југославије обележене, а понајмање признате као међународне.Не постоји чак ни унутрашњи правни акт који прецизира те границе. Социјалистичка Југославија од 1945 до 1991 била је партијска, а не правна држава, и територије федералних јединица поклапале су се са организационом структуром Комунистичке партије Југославије,“ пише проф. др Смиља Аврамов. (5)

 

  1. децембра 1991. године Уставотворна скупштина усвојила је Устав и прогласила Републику Српску Крајину која није призната јер је то било у супротности са плановима САД и ЕЗ.

Оружаном агресијом НАТО-а против СР Југославије 1999. године почињено је истовремено више озбиљних повреда међународног права на штету Срба.

“Професор Правног факултета у Београду Владан Јончић рекао је да је НАТО интервенција по дефиницији УН била агресија, током које су тешко повређене норме међународног права и да су извршени злочини против мира, злочини против човечности и ратни злочини.

Међу ратним злочинима су коришћење пројектила забрањених међународним правом, осиромашеног уранијума, касетних бомби, напади на хемијска постројења, напади на цивилно становништво и цивилне објекте, повреде правила о заштити болница, обимна разарања без оправдања војном потребом, напади на градове и села и објекте који нису брањени…“ (6)

 

Према томе не постоји ни један разлог да се као оквир за коначно решење проблема Косова и Метохије узима Резолуција 1244. Ова резолуција не може бити оквир унутар кога треба тражити решење. Једини темељ на коме може да се тражи решење јесте наше историјско и морално право на Косово и Метохију. Резолуција 1244 је представљала  сламку спаса за коју је имало смисла очајнички се хватати у периоду непосредно после 1999. године када је однос снага у свету био изразито неповољан по нас.

 

Као што је познато Краљевина Југославија је административно била подељена на седам привремених покрајина при чему је Косово и Метохија потпадало под Јужну Србију и било подељено између Зетске, Рашке, Косовске, Врањске и Скопске области. Од 3. октобра 1929. године када је установљена нова административна подела на бановине, територија данашњег Косова и Метохије је припадала Зетској, Моравској и Вардарској бановини. Све до 1946. године Косово и Метохија нема никакав територијално-политички субјективитет.

 

Аутори овог Пројекта би требало да нам дају одговор на питање због чега попут ЕЗ (ЕУ) и они административне границе унутар Југославије признају као међународно признате? Морамо да скренемо пажњу и на то да се поврх свега на овај начин истовремено одричу Републике Српске Крајине.

 

Термин “суштинска аутономија“ који се користи у овом Пројекту служи да се јавност доведе у заблуду, као што је раније нпр. коришћен термин “интегрисано управљање административним прелазима“ иако је реч, као што сада видимо, о граничним прелазима са Косовом и Метохијом. “Суштинска аутономија“ је, заправо, суштинска независност  а функција појединих делова Пројекта је да створи привид сачуване суверености и територијалног интегритета Србије.

 

Након доласка комуниста на власт мењају се и административне границе унутар Југославије у складу са њиховим  ставовима о праву на самоопредељење и отцепљење. Како је право на самоопредељење предвиђено и за албанску и мађарску мањину у оквиру Југославије, у оквиру Социјалистичке Републике Србије створене су две аутономне покрајине – Косово и Метохија  и Војводина.

Војводина је додатни разлог због чега је Пројекат самозваног Покрета за одбрану Косова и Метохије погубан јер се са Косовом и Метохијом сасвим сигурно неће завршити процес дезинтеграције Србије.

Косовско-Метохијска Област (АКМО) је основана 10. јула 1945. године да би 9. априла 1963. године назив био промењен у Аутономна Покрајина Косово и Метохија а 24. фебруара 1969. преименована је у Социјалистичку Аутономну Покрајину Косово. Оно што је важно да имамо у виду јесте да је према Уставу Србије из 1974. СФР Југославија постала реална унија а Косово и Војводина су фактички добиле статус република.

 

“Уставом од 1974. југословенска држава (СФРЈ) дефинисана је у духу  конфедерације, као „државна заједница“ „социјалистичких република“.  Речју, према Уставу од 1974, социјалистичка република је друштвена  организација којој припада сва власт (законодавна, извршна и судска),  а Југославија (СФРЈ) је заједница суверених држава које су на ову пренеле неке надлежности. Посебним чланом Устава којим је регулисано извршавање закона СФРЈ је изричито дефинисана као реална унија ,“ пише проф. др Марко Павловић. (7)

 

Пројектом реинтеграције Косова и Метохије у уставноправни поредак Републике Србије његови аутори враћају нас на Устав СФР Југославије из 1974. године уз додатне уступке; тако је очигледно да би на тај начин Република Србија била у конфедерацији са Републиком Косово. “Суштинска аутономија“ је према томе еуфемизам за очигледну сувереност и независност Косова и његов конфедерални статус.

“Преопширношћу и детаљисањем уставотворац од 1974. хтео је да се од бројних надлежности, као дрвећа, не види шума  реалне уније,“ пише професор Павловић. На сличан начин, иако не претерано вешто, и аутори Пројекта желе да прикрију чињеницу да је реч о конфедерацији.

Свима су нам добро познате речи које је председник САНУ Владимир Костић једном приликом изрекао у вези са Косовом и Метохијом: “Бојим се да је, у овом тренутку, једина политичка мудрост на који начин, са елементима достојанства, напустити Косово…“ Пројекат који нам се нуди је у потпуности у складу са овим речима. Косову се даје независност а привидне надлежности имају да створе привид сачуваног достојанства (суверенитета Србије).

 

“У политичком животу Југославије педесетих година прихваћено је Кардељево схватање о потреби све већег редуковања улоге државе у свим доменима живота, чиме би се отклониле ,,деформације у социјалистичком развоју који је са собом носио етатистичко-централистички систем конституисан Уставом из 1946. године“. Та линија спроведена је конзистентно, кроз процес уставних промена, од усвајања уставног закона 1953, Устава из 1963, који је три пута мењан путем усвајања 42 амандмана, затим 1967, 1968, 1971, па коначно до Устава из 1974. Разарање државе је методолошки уткано и спроведено кроз ,,особени пут развоја социјализма“. У ствари, радило се о најперфиднијој игри обезвређивања државе, након што је она искоришћена за стицање неограничене власти. Основна линија која се провлачи кроз уставни развој од 1946. до 1974. била је декомпозиција државе кроз стварање центара моћи на периферији земље. …

 

Албанизација Косова које је представљало нуклеус српске средњовековне државе, где се налази највећа концентрација српских средњовековних споменика, вршена је путем несметаног насељавања Албанаца и прислног исељавања Срба са Косова, као и давањем Уставом из 1974. једног квазидржавног статуса Косову. … Устав из 1974. био је савршен модел за стварање пат-позиције, што је био најсигурнији пут да се подрије земља изнутра. …

Хрватски сепаратисти су у Шиптарима нашли свог милитантног савезника у процесу разарања Југославије,“ пише професорка Смиља Аврамов. (8)

У време када је дошло до промене односа снага у свету и када САД више нису водећа сила у свету решење за проблем Косова и Метохије тражити у враћању на Устав из 1974. године може бити само резултат тешког облика политичке амблиопије или лоше намере.

Поткрепимо сада тврдње да овај Пројекат представља враћање на Устав 1974. године уз давање додатних надлежности Косову, односно да се одлази и корак даље у односу на Устав из 1974. године.

 

У  другом одељку Пројекта (Опште одредбе о суштинској аутономији КиМ) главе II (Уставни концепт суштинске аутономије за Косово и Метохију) каже се, поред осталог, следеће:

“Покрајина би уживала опште својство територијалне аутономије са правима делимичног међународноправног субјективитета. Она би имала сопствене надлежности, органе власти, правни систем и јавне финансије. Имала би устав, доносила би законе и подзаконска акта и самостално их спроводила.“

Нешто даље се каже, цитирамо:

“Косово и Метохија би, поред надлежности уобичајених за политичко-територијалну аутономију, располагало и додатним надлежностима. Те надлежности Косова и Метохије биле би следеће:

Финансијска аутономија:

  • самостална политика јавних финансија – целовита пореска политика, политика јавних расхода и улагања; задуживање код иностраних финансијских институција уз претпоставку потпуне финансијске одговорности.
  • Aутономија у области очувања јавног реда и мира – полицијских и правосудних послова, ограничена унутрашњом аутономијом српског становништва у Покрајини.
  • Привремено очување постојећег монетарног режима:
  • евро као платежно и рачунско средство.
  • Претходни случај могућ је и у области царинске политике уколико КиМ дату валуту задржи на одређено време.
  • Ограничени међународноправни субјективитет:
  • oдржавање међународне сарадње из области своје надлежности са другим државама, регионима и међународним организацијама; могућност закључивања споразума уз одобрење Владе Србије;
  • директна сарадња са међународним финансијским организацијама; могућност закључивања уговора уз редовно информисање Владе Србије; финансијска одговорност за испуњавање споразума о задуживању.

За спровођење својих надлежности Косово и Метохија располаже институцијама законодавне, извршне и правосудне власти. У областима својих уставима Србије и КиМ загарантованих надлежности КиМ има и уставносудску власт.“

 

Погледајмо шта пише у члану 1. Ахтисаријевог плана: “Косово треба да буде мултиетничко друштво које ће, преко својих законодавних, извршних и правосудних институција, и уз пуно поштовање владавине права, спроводити своју демократску владу.“ Дакле, институције законодавне, извршне и правосудне власти самосталног Косова су предвиђене Ахтисаријевим планом. Законодавне, извршне и правосудне институције Косова су предвиђене и Споразумом из Рамбујеа у првој тачки првог члана (Article I: Principles of Democratic Self-Government in Kosovo).

Исто важи и за полицију (члан 9. Ахтисаријевог плана). Међутим, полицију независног Косова предвиђа и Бриселски споразум у тачки 7. : “На Косову ће постојати јединствене полицијске снаге које се зову Косовска полиција. Сва полиција на северу Косова ће бити интегрисана у оквир Косовске полиције. Плате ће исплаћивати само Косовска полиција.“ Косовску полицију такође предвиђа и Споразум из Рамбујеа у другом члану (Article II – Communal Police).

Када је реч о етничком саставу косовске полиције Пројекат предвиђа “мултиетнички састав полиције сразмеран етничком саставу становништва.“ У тачки 9. Бриселског споразума се о томе каже: “Састав КП на северу ће одсликавати етнички састав становништва ове четири општине.“

Затим:

“Судски систем КиМ је целовит, од општинских, судова другог степена до Врховног суда. Постоји и Уставни суд КиМ. Последњи суд призива у области основних права је Уставни суд Србије. Устав КиМ не може бити у несагласности са Уставом Р. Србије. О случајевима несагласности одлучује посебан панел Уставног суда Србије.“

Ово је предвиђено првoм тачком петог члана (Article V: Judiciary) Споразума из Рамбујеа.

 

Када је реч о спољним пословима видимо да је готово дословце преписан Члан 271. Устава из 1974. године.

Текст у Пројекту гласи, да поновимо, “oдржавање међународне сарадње из области своје надлежности са другим државама, регионима и међународним организацијама; могућност закључивања споразума уз одобрење Владе Србије.“

У тексту Устава из 1974. налазимо готово исту формулацију: “Републике и аутономне покрајине остварују сарадњу са органима и организацијама других држава и међународним организацијама у оквиру утврђене спољне политике Социјалистичке Федеративне Републике  Југославије и међународних уговора.“

Склапање међународних споразума је предвиђено и Ахтисаријевим планом. У члану 1. се о томе каже: “Косово треба да има право да уговара и склапа међународне споразуме и право да тражи чланство у међународним организацијама.“

 

Погледајмо како је професорка Аврамов писала о спољној политици СФРЈ и и Члану 271. који наводимо: “Област спољне политике у Уставу је несрећно и конфузно постављена. …

Уставни механизам отворио је широко врата за наступ федералних јединица и аутономних покрајина на светској сцени, али у раштрканом ходу. Чл. 271 Устава омогућио им је да ,,остварују сарадњу са органима и организацијама“, али је изостављен механизам који би каналисао ове акције. Под притиском сепаратистичких снага, републике и покрајине оствариле су богату сарадњу са светом, у којој се Југославија готово није ни помињала. Изоловане акције нанеле су тежак ударац земљи, и представљале су припремну фазу за сецесију.“ (стр. 153)

 

Међутим, аутори Пројекта одлазе и корак даље у односу на Устав из 1974. годину дајући сепаратистима “могућност отварања одељења за КиМ при Министарству спољних послова које би имало консултативну функцију.“ Дакле, не само да би водили самосталну спољну политику него би имали могућност и да утичу на спољну политику Србије путем консултативног одељења.

Рекли смо већ да овај Пројекат даје Албанцима (Косову) веће надлежности од Устава из 1974. године. Наведимо пример који то потврђује. У члану  252. Устава из 1974. се, поред осталог, каже:

“Основу јединственог југословенског тржишта чине:

— јединствен систем и заједничка политика економских односа са иностранством, јединствен царински  систем и заједничка царинска политика.“

 

За разлику од тога у Пројекту који анализирамо се каже: “Царинска политика; могућност отварања одељења за КиМ при Министарству финансија које би имало консултативну функцију (алтернатива: КиМ као посебна царинска зона, са перспективом асоцијације са Србијом).“

Наравно, овде није реч ни о каквој алтернативи већ је предвиђено да Косово и Метохија буде посебна царинска зона. Слично је и са алинејом где се уместо речи “алтернатива“ користи реч “могућност“: “Уређење права коришћења јавних добара (водотокова, изворишта вода, руда и минерала, земљишта у јавној својини…) која су у својини Републике Србије (са могућношћу преноса права коришћења у надлежност Косова и Метохије).“ Нема сумње да би право коришћења јавних добара  било у надлежност Косова и Метохије али се због јавности то представља само као могућност. Исту ситуацију имамо и са монетарним системом: “(У области монетарне политике за одређено време могао би се задржати постојећи режим два монетарна система).“ Како није прецизиран рок јасно је да би режим два монетарна система остао трајно.

 

Наведимо и пример који поткрепљује ове наше тврдње, иако потврду налазимо и у другим деловима текста Пројекта. Као што је познато Јосип Броз Тито је био доживотни председник СФРЈ. Међутим, ако погледамо члан 333. Устава из 1974. којим се то предвиђа видећемо да у њему  говори само о могућности да он буде доживотни председник, тј. председник “без ограничења трајања мандата“, као што се у Пројекту говори о посебној царинској зони као о “алтернативи“, о надлежности коришћења јавних добара као о “могућности“ итд.. У члану 333. поменутог Устава се каже: “Скупштина СФРЈ може, на предлог скупштина република и скупштина аутономних покрајина, изабрати Јосипа  Броза Тита за Председника Републике без ограничења трајања мандата.“. Према томе, где год стоји “алтернатива“, “могућност“, “може“ итд. јасно је да је унапред предвиђено да се то препусти Албанцима.

 

Аутори и сами признају да Србија на Косову и Метохији не би имала готово никакве надлежности: “Имајући у виду мали обим надлежности Републике Србије које би се, следствено високом нивоу аутономије, спроводиле на територији КиМ, није неопходно директно учешће изабраних представника КиМ у законодавном и извршном органу Србије (што се Владе Србије тиче, овде су предвиђени одређени изузеци).“

 

Аутори Пројекта предвиђају и измену Устава Републике Србије како би се ускладио са чињеницом да је Косово независна држава:

 

“Доношење посебног закона о суштинској аутономији Косова и Метохије подразумевало би нужне измене Устава Републике Србије.

Уставна одредба о јединственом правном поретку и подели власти (чл. 4) требало би да се промени тако што би се предвидело постојање посебног правног поретка унутар суштинске аутономије Косова и Метохије. Одредбе о подели власти би морале бити проширене тако што би се прописало да Косово и Метохија има владу са извршним функцијама, скупштину која доноси законе и устав аутономије који важе на њеној територији, посебан правосудни систем, уставни суд и органе управе. У део Основна начела унео би се нови члан о суштинској аутономији Косова и Метохије која се дефинише као аутономна политичко-територијална заједница уређена Уставом и аутономним правним актима. Правом грађана Косова и Метохије на суштинску аутономију ограничава се власт Републике Србије.

Део Устава о економском уређењу и јавним финансијама би морао бити значајно промењен. Ту улазе: одредба о државној имовини где би се предвидела и имовина Косова и Метохије (чл. 87), у одредбама о јавним финансијама (чл. 91-96) би се навела пореска права, буџет, јавни дуг, валута и ревизорска институција Косова и Метохије. Такође, Део о надлежностима Републике Србије (чл. 97) би се кориговао тако што би одредбе о суверености, независности, територијалној целовитости, одбрани и безбедности, систему преласка границе (тач. 1, 4, 5) остале неизмењене, док се остале одредбе о надлежностима Србије не би односиле на Косово и Метохију. Промењена би била и одредба о јединственој судској власти (чл. 142 Устава), јер би Косово и Метохија имало свој систем правосуђа.

Седми део о територијалном уређењу би се морао умногоме променити, најпре тако што би се навеле основне одредбе о суштинској аутономији – дефиниција, надлежност, организација власти, финансије, правни акти. Детаљније одредбе би биле у посебном закону о Косову и Метохији, косовскометохијском Уставу и законима. У овом делу Устава утврдило би се право Срба на политичку аутономију унутар Косова и Метохије која ће се уредити косовскометохијским Уставом. Део Устава о уставности и законитости којим је уређена хијерархија домаћих и међународних општих правних аката (чл. 194-195) би се изменио, јер је за Косово и Метохију предвиђен сопствени уставни систем са правним актима који не би били у хијерархијском односу са правним актима Србије. Ово се не односи на косовски Устав који не би смео бити у супротности са Уставом Србије, а то би оцењивао посебни панел Уставног суда Србије, што би такође било предмет уставне измене (допуне). Прошириле би се одредбе о ванредном стању (чл. 200) тако што би се одредили додатни услови за примену овог члана Устава на територији КиМ. “

 

Као што видимо, предвиђена је и измена члана 87. Устава где се каже: “Имовина аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе, начин њеног коришћења и располагања, уређују се законом.“ То значи да би сепаратистичке власти независног Косова уређивале начин коришћења и располагања имовином која подразумева и природна богатства (нпр. рудно богатство). И ово је, такође, предвиђено Ахтисаријевим планом где се у члану 8. каже: “Непокретна и покретна имовина Савезне Републике Југославије или Републике Србије која се налази на територији Косова у време овог решења треба да се пренесе на Косово.“

 

Део у коме се говори о аутономији Срба унутар Косова је још једна од очигледних потврда да је реч о независној држави: “ У овом делу Устава утврдило би се право Срба на политичку аутономију унутар Косова и Метохије која ће се уредити косовскометохијским Уставом.“

Када је реч о Уставу Косова он је предвиђен Ахтисаријевим планом у члану 1. : “Косово треба да усвоји устав. Устав Косова треба да пропише и гарантује правне и институционалне механизме који су неопходни да се осигура да се Косово влада по највишим демократским стандардима, и да се промовише мирољубива и просперитетна егзистенција свих његових становника.“

 

И део који говори о Скупштини Косова је веома сличан Ахтисаријевом плану а незнатне разлике су вероватно интенционално направљене како се “Власи не би досетили“. У Пројекту се каже: “КиМ има Скупштину чији се посланици бирају на непосредним изборима. Скупштина има гарантовани број посланика који представљају Србе и остале заједнице изван албанског корпуса (пример релације у броју мандата: ако скупштина има 90 посланика, српске листе би имале 10 гарантованих мандата, а листе националних мањина 5).“ Ахтисаријевим планом је предвиђено 100 албанских посланика, 10 српских и 10 посланика националних мањина.

Део о усвајању закона је такође преузет из Ахтисаријевог плана. У Пројекту се каже: “Приликом усвајања закона и других одлука од виталног значаја за српски народ, закон или други акт сматраће се усвојеним уколико за њега гласа већина посланика Скупштине укључујући и већину посланика из редова српског народа.“

Ако погледамо Ахтисаријев план (Анекс I, члан 3) видимо исто то: “За усвајање, измене или укидање следећих закона потребно је како већинско присуство посланика Скупштине из већинске заједнице тако и већинско присуство посланика Скупштине који заузимају места која су резервисана или загарантована за представнике заједница које нису у већини на Косову…“, а затим следи списак закона које можемо да сврстамо у категорију оних који су од значаја за Србе на Косову и Метохији (закони о употреби језика, закони о локалним изборима, закони о заштити културног наслеђа итд.).

 

Слично је и са питањем Владе. У Пројекту читамо следеће: “Влада КиМ била би носилац извршне власти. У њеном саставу би требало да буду два представника српског народа и по један представник мањинских заједница.“ Ахтисаријев план је сличан (члан 5. истог Анекса): “Треба да буде најмање један (1) министар из заједнице косовских Срба и један (1)  министар из друге невећинске заједнице на Косову; уколико има више од дванаест (12) министара, онда треба да постоји и трећи министар који представља невећинску заједницу на Косову.“

 

Даље, у Пројекту читамо поред осталог следеће:

“Уставне гаранције и механизмe безбедног положаја Срба на КиМ треба увести кроз Заједницу српских општина која би имала праве елементе аутономије унутар КиМ, а не само надзорна овлашћења у малом броју надлежности, као што је случај са Првим бриселским споразумом и његовим додатком (2013, чл. 4 и 2015). Постојање таквог ентитета ничим не би нарушавало територијалну целовитост Покрајине нити би представљало основ за њену поделу; то би само био институционални израз српске аутономије у оквиру Косова и Метохије, на коју Срби немају мање права од косовскометохијских Албанаца у оквиру Србије.

Заједница српских општина обухватала би садашње и новоформиране општине мултиетничког састава са јасном српском већином, на основу последњег (1991) пописа становништва на којем су Срби учествовали. Нове општине, које би се успоставиле кроз процес примене овог уставног концепта, битан су предуслов за повратак интерно расељених лица у Покрајину. Те општине треба формирати у Северној Митровици, на централном Косову, у Косовском Поморављу, Метохији и Гори. Садашње и новоформиране општине са српском већином не би чиниле компактну територију, али би биле функционално повезане заједничким институцијама и њиховим надлежностима. Функционални део ЗСО била би и најважнија средишта православне вере на Косову и Метохији, уколико се не налазе на територији већинских српских општина. То би свакако били Пећка патријаршија, Високи Дечани, верски комплекс у Призрену, Свети Архангели, Зочиште, Девич, Гориоч, Драганац и друга верска места и седишта са одговарајућим просторима око њих, који би имали статус заштћених зона.

 

Надлежности и овлашћења општина са српском већином. Да би се спровео уставни концепт „аутономије унутар суштинске аутономије“ неопходно је да ЗСО добије низ конкретних надлежности и институционалних овлашћења. То су пре свега:

– Пуна културна аутономија – самоуправа у области употребе језика, образовања, медија и културних установа; заштита верских објеката и културних споменика; право на посебне законске и институционалне везе са Београдом у овим областима.

– Аутономија у здравству и социјалној политици – самоуправа у области здравства; одређене надлежности у области социјалне заштите и пензионог осигурања; право на кадровску и материјалну помоћ Београда у овим областима; институционална и законска везаност ових области са Београдом.

– Финансијска и привредна аутономија  – финансијска аутономија ЗСО; право на убирање одређених пореза и такса; надлежности везане за инфраструктуру на територији општине; право на просторно планирање; право на спровођење приватизације на територији општине; ЗСО има право на директно финансирање из средстава буџета Републике Србије; поседује сопствену имовину и располаже правом коришћења и управљања јавном имовином на територији ЗСО.

– Локална полиција и правосуђе – одговарајуће надлежности локалне полиције; мултиетнички састав полиције сразмеран етничком саставу становништва; право општинских скупштина да бирају шефа локалне полиције; мултиетнички састав општинских судова сразмеран етничком саставу становништва, с тим да их потврђује власт у покрајини; у надлежности општина са српском већином биће и избор посебног одељења Апелационог суда са стварном надлежношћу да суди у другом степену по одлукама општинских (основних) судова основаних од стране општина са српском већином.

Ове надлежности спроводили би органи ЗСО – Скупштина, састављена од делегираних одборника општинских скупштина, која би бирала Савет ЗСО као извршно тело скупштине. Скупштина би доносила одлуке са законском снагом, које би својим уредбама спроводио Савет преко општинских управа.

У оквиру поменутих области надлежности, општинама у саставу ЗСО биле би гарантоване директне институционалне везе са Београдом. Без таквих веза тешко је замислити да би те општине могле у пуној мери да искористе шансу нових надлежности и овлашћења у оквиру ЗСО.“

 

Као што је познато Заједница српских општина је предвиђена Бриселским споразумом у тачкама од 1. до 6. који, како видимо аутори Пројекта прихватају предлажући неке додатне надлежности за ЗСО. (9)

Заједница српских општина је предвиђена и Ахтисаријевим планом, чланом 9. Анекса III – Децентрализација а њене везе са Републиком Србијом (“са Београдом“ како се каже у Пројекту) чланом 10. овог Анекса. Чланом 12. истог Анекса предвиђено је формирање нових општина.

 

Када је реч о правима Срба која се набрајају у Пројекту (пуна културна аутономија итд.) ово је предвиђено Анексом  II – Права заједница и њихових припадника, Ахтисаријевог плана али и  седмим чланом Споразума из Рамбујеа (Article VII: National Communities).

Скрећемо пажњу и на реченицу у првом пасусу дела Пројекта који смо навели а којом се дају гаранције да ЗСО не би нарушила територијалну целовитост независног Косова: “Постојање таквог ентитета ничим не би нарушавало територијалну целовитост Покрајине нити би представљало основ за њену поделу.“

 

Да Република Србија не би имала никакве надлежности на Косову и Метохији (суверенитет подразумева неограничену власт на целој територији), потврђује се и тражењем аутономије за Србе: “Територијална и персонална аутономија српског народа на Косову и Метохији (ЗСО) била би гарантована посебним законом Србије о суштинској аутономији…“. Како би се утврдила ова аутономија? Уставом независног Косова: “утврдило би се право Срба на политичку аутономију унутар Косова и Метохије која ће се уредити косовскометохијским Уставом.“. Да се “Власи не би досетили“ аутори говоре о “косовскометохијском“ а не “косовском“ Уставу.

 

Пројектом се као једна од надлежности Србије наводи и ово: “Одбрана – очување територијалне целовитости, обезбеђење државне границе и светих места (заштићених зона) СПЦ у складу са Резолуцијом 1244. Уставом би се прогласила демилитаризација КиМ, која би ступила на снагу после неопходног периода присуства снага безбедности под мандатом УН-а. Посебним законом би се утврдио слободан пролаз и снадбевање одбрамбених снага Србије до назначених подручја њихове делатности, имајући у виду начело о демилитаризацији Покрајине.“

Ово је предвиђено и Споразумом из Рамбујеа, друга тачка (2. VJ Border Quard Forces) четврти члан (Article IV: VJ Forces). Посебан закон који се помиње је вероватно предложен на основу пододељка д) (d)) поменуте друге тачке.

 

Да подсетимо да је према Анексом 2 Резолуције 1244 предвиђен (без стварне намере да се то и спроведе) повратак неколико стотина српских војника и полицајаца: “Повратак особља за четири горе наведене функције обавиће се уз надзор међународног безбедносног присуства и биће ограничено на мали договорени број (стотине, не хиљаде).“

Повратак неколико стотина војника и полицајаца као и поменута демилитаризација су елементи Пројекта који указују на потпуну одвојеност од реалности. Ових неколико стотина војника не би могли да заштите ни сопствене животе  а камоли границу и верске објекте. Њихово присуство на Косову и Метохији би изазвало исту реакцију коју код бика у арени изазива махање црвеном марамом и нема никакве сумње да би за врло кратко време били враћени у централну Србију у мртвачким сандуцима.

Наведимо само податак да активни састав тзв. “Косовских безбедносних снага има око 4000 људи а да “Министарство финансија“ самопроглашеног Косова има на списку 36.920 бивших припадника ОВК за исплату бенефиција. (10) Само оперативна зона Лаб такозване ОВК под командом Рустема Мустафе је имала скоро двадесет пута више људи од ових хиљаду које аутори Пројекта планирају да пошаљу на Косово и Метохију.

 

Наведимо и један пример из периода Краљевине:

“Кулминација оружаних упада из Албаније (1918-1924) затекла је власти тек формиране Краљевине СХС распете између правног провизоријума кроз који је држава пролазила и нерешених међунационалних односа.

Битан фактор виталности качака било је кријумчарење стоке и робе. Упркос војним кордонима, качаци су из Југославије у Албанију без већих проблема преводили читава стада оваца, али и индустријску робу. Слаба сарадња жандармерије и војске, као и колизија између војних и полицијских власти ишли су на руку оживљеном качачком покрету у граничној зони. Прве године југословенског провизоријума су се неминовно одразиле и на конфузну ситуацију на терену, тако да су нпр. у сеоским општинама гњиланског среза на 20-30 качака долазила тек по два жандарма! Стога је унификована југословенска жандармерија веома брзо постављена на војничку основу. Покрајина Јужна Србија је била у надлежности Друге жандармеријске бригаде, са штабом у К. Митровици. Током 1920-их бројно стање регуларне југословенске жандармерије се кретало између 16-20.000 људи, од чега је готово 2/3 отпадало на југоисток државе.“ (11)

Поменуте две трећине чине око 11000 до 13000 људи, односно само жандарма, без војске, било је 11 до 13 пута више од броја људи предвиђених Пројектом. Колико је било војске?

Погледајмо: “На Косову су била стационирана три пешадијска пука (Митровица, Призрен, Приштина) и један артиљеријски у Приштини, док је ваздухопловни пук у Скопљу вршио значајно психолошко дејство на качаке у граничном подручју. Власти су на располагању имале и граничну трупу која је услед компликација на албанској граници 1923. била поново формирана. Образовању летећих одреда (1922) претходила је пракса оснивања окружничких потера састављених од “оданих грађана, као привремених жандарма за гоњење качака и комита” које су издржавали сами мештани и сељаци.“

 

На конференцијама окружних начелника одржаним јуна 1920. године у Косовској Митровици и Скопљу за један од основих узрока лошег стања безбедности означено је бројно стање војске и жандармерије.

 

Погледајмо сада и последице: “Контроверзни подаци министра унутрашњих дела из периода кулминације качачког покрета говоре да је само од 1918. до 1923. године у Јужној Србији погинуло око 600 жандарма. Наредних година, уз погинуле и рањене припаднике југословенских снага уводи се и нова категорија жртава – умрлих на дужности. Статистика коју је презентовао командант жандармерије генерал Душан Марковић, показује да је у сукобима са качацима и комитама од 1918-1931. погинуло 736, рањено 399 и умрло чак 1.405 жандарма! За разлику од броја погинулих који се смањивао и увећавао зависно од интензитета герилских покрета, број умрлих је био перманентан и износио је око сто жандарма годишње. Тиме је укупан број умрлих за 13 година нарастао на скоро 10% целокупног састава југословенске жандармерије.“

 

Колико је терористичких акција изведено у периоду од 1996. до 1999. године на Косову и Метохији, и до 2001. године у општинама Прешево и Бујановац и колико је српских полицајаца убијено? Према подацима МУП-а само у периоду од 1. јануара 1998. године па до краја 2001. убијена су 334 српска полицајца. (12)

Слично је и са одредбом о демилитаризацији (“ Уставом би се прогласила демилитаризација КиМ“). Поменули смо већ Резолуцију 819 од 17. априла 1993. године којом је Сребреница била проглашена за безбедну зону УН али упркос томе што по Женевској конвенцији зоне безбедности морају бити демилитаризоване, Сребреница је коришћена за одмор трупа Армије БиХ, обуке и оспособљавања и похода према српским насељима у којима су чинили стравичне злочине. Само на подручју општине Скелани од Орићевих злочинаца је у периоду од 1992-1995. године страдало 3.262 Срба од чега су 2.382 жртве били цивили.

Опште је познат однос Албанаца према оружју што нам потврђује и искуство са покушајима демилитаризације.

“Арнаути не трпе ништа ново што би им дошло са стране; све страно за њих је непријатељско. Од свих новина пригрлиће радо пушку каквог новијег система, јер се Арнаутин не да ни замислити без пушке. Војник има мање уза се пушку, јер Арнаутин са њом и оре и копа и седи при весељу и иде на погреб. Нису ретки случајеви да на путевима убијају војнике само да до новије пушке дођу, а бивало је да се тога ради и у војску упишу из које, разуме се, беже чим до пушке дођу,“ пише Бранислав Нушић који је службовао и у српском конзулату у Приштини.

“Увођење српске управе над областима које је држала њена војска правно и формално је окончано септембра 1913, а покушај разоружавања Албанаца је допринео стварању нових “одметника од власти”. Први сукоби са наоружаним групама су забележени код Лепосавића и Истока, док је стање анархије било упадљиво у качаничком срезу који је дуго био ван домашаја цивилне власти. Јака агитација Албанаца у приштинском крају против предаје наоружања резултирала је масовном акцијом сакривања оружја,“ пише др Владан Јовановић. “Компликовање законске процедуре за издавање оружних листова, награђивање оних који врате оружје и претње санкцијама – имали су више него скромне ефекте, иако је питање наоружаног албанског становништва било један од пет горућих проблема нове државе. Разоружавање косовско-метохијских округа 1920, као покушај наметања пољуљаног државног ауторитета, дало је скромне резултате углавном због отпора качака Азема Бејте кога је помагала читава Дреница. И у Звечанском округу је примећено да “све ври” и да је углед државне власти само номиналан. Нова акција разоружања на Косову је изведена током јануара 1921. али су њени резултати били још скромнији.“

 

Као што знамо ни ОВК није разоружана већ је трансформисана најпре у “Косовски заштитни корпус“ а затим у “Косовске безбедносне снаге“.

 

Обесцењивање и живота Срба са Косова и Метохије и њихово жртвовање злочинцима на начин на који то раде аутори овог Пројекта (“Уставом би се прогласила демилитаризација КиМ“) захтева најоштрију осуду.

И одредба о заштињеним зонама указује на потпуно одсуство објективног сагледавања чињеница и искустава из блиске прошлости.

“Функционални део ЗСО била би и најважнија средишта православне вере на Косову и Метохији, уколико се не налазе на територији већинских српских општина. То би свакако били Пећка патријаршија, Високи Дечани, верски комплекс у Призрену, Свети Архангели, Зочиште, Девич, Гориоч, Драганац и друга верска места и седишта са одговарајућим просторима око њих, који би имали статус заштћених зона,“ каже се у Пројекту.

 

Довољно је да подсетимо још једном да су источна Славонија, западна Славонија и Крајина биле Заштићене области Уједињених нација (ЗОУН) у којима је био распоређен УНПРОФОР али да су упркос томе етнички очишћене од Срба. Због чега аутори Пројекта не позову на поштовање Резолуције Савета безбедности 994 донете након етничког чишћења Западне Славоније од Срба, којом се захтева “поштовање права српског народа“? Због чега аутори Пројекта поштујући прокламоване “опште стандарде мирног решавања сукоб“ најпре не обезбеде повратак око 250.000 Срба прогнаних из заштићених зона у Републици Српској Крајини?

Подсетимо се овом приликом и речи мудрог Његоша из Горског вијенца:

 

„Спуштавах се ја на ваше уже,

Умало се уже не претеже;

Отада смо већи пријатељи,

У главу ми памет ућерасте.“

 

Уже заштићених зона у Републици Српској Крајини је претргнуто а сада аутори Пројекта, оштрином вида Домановићевог вође, за наше светиње на Косову и Метохији препоручују поверење у исто такво уже.

 

Наводећи разлоге због којих је “Косово“ постало синоним “’пропале државе, Самарџић, Ковић, Копривица и Пророковић закључују: “Поменути разлози довели су до велике депопулације – економске када је реч о албанском становништву, политичке и економске када је реч о српском. Ови трендови могу се зауставити само садејством економске реинтеграције Покрајине у Србију и међународне економске помоћи која не би, као до сада, била условљена политичким циљевима.“

 

Као што видимо, аутори Пројекта желе реинтеграцијом да зауставе тренд одласка Албанаца са Косова и Метохије, а да је Пројекат производ фантазије а не у науци и искуству утемељеног предвиђања показује и позивање на међународну економску помоћ која не би била условљена политичким циљевима. Другим речима, не само да ће се Албанци одрећи својих националних циљева зарад онога што им се нуди овим Пројектом, него ће све то финансијски помоћи “међународна заједница“ тј. исти они захваљујући којима Косово данас и јесте фактички независна држава.

 

За разлику од аутора Пројекта који желе да задрже Албанце на Косову и Метохији мудри Петер Хандке их сматра уљезима који истискују домицилно становништво, отуда и наслов његове књиге “Кукавице од Велике Хоче“. Богомудри патријарх Павле не само да је био свестан да је отимање Косова и Метохије великим делом резултат високог наталитета код Албанаца него је то и осудио:

 

“Велики је грех спречавати зачеће и извршити чедоморство, о томе упозорава људе не само наша хришћанска Црква. Али није много мањи грех служити се расплођавањем као средством одређене идеологије, да би се популацијом вршила освајања или присвајања одређених географских и историјских простора. Вештачко подстицање наталитета губи сваки смисао човечног одржавања људске врсте. Има разних врста насиља. Програмирано размножавање све више постаје ново средство таквог насиља. Кад шиптарски вођи, у последње време, све чешће понављају „чије овце, његова и планина“, они само показују да је номадски пут мајоризације на Косову једина основа њихових разлога и права на другу албанску државу у нашем суседству.“

 

У истој равни је и следећи став: “Свако кршење верских права православних верника на КиМ подлеже интервенцији међународног цивилног и безбедносног контингента присутног на КиМ. У таквим случајевима Србија треба активно и непосредно да учествује у заштити верских права.“

 

Сетимо се у вези са тим још једном акција етничког чишћења под називом “Бљесак“ и “Олуја“ које су извршене у присуству међународних снага, а затим и погрома од 17. до 19. марта 2004. године на Косову и Метохији извршеног такође у присуству око 20.000 припадника КФОР-а и 3.000 припадника УНМИК-а. У току три дана убијен је велики број Срба, велики број је изгнан, а осим приватне имовине уништено је и неколико десетина цркава и манастира. Само у Призрену и околини запаљено је неколико средњовековних цркава и манастира – Богородица Љевишка, манастир Светих Архангела, Девич, Саборни храм Светог Георгија, храм Христа Спаса, црква Светог Николе итд.

Како би Пројекат деловао остварљивије Самарџић, Ковић, Копривица и Пророковић вишевековно насиље Албанаца над Србима своде само на период од 1999. године до данас. Тако, говорећи о српском народу, каже се: “Општепознато је да је он, почев од јуна 1999. године све до данас, изложен планском етничком чишћењу…“. Аналогно томе, период институционализоване дискриминације Срба своди се на свега две деценије (“ Због етничког плурализма, стања велике међуетничке дистанце и дводеценијског искуства потпуне институционалне дискриминације српског народа и припадника других заједница, у процедури рада органа власти морају постојати заштите…).

 

Наведимо само неколико примера у вези са, наводно, свега дводеценијском институционалном дискриминацијом Срба.

Блаженопочивши патријар Павле, некадашњи епископ Рашко-призренски, у тексту под насловом “Отворено, без мржње, очински“, поред осталог, пише: “Лична карта коју и сада имам (јер сам још увек косовски пензионер), издата ми је 1979, у Призрену. На њој је све исписано прво на шиптарском, па на српском. Чак и на корицама легитимације стоји најпре шиптарски назив за личну карту, крупним словима, а испод тога на српском. Тако у време СФР Југославије, за којом се уздисања сматрају напредним, најзваничнији лични подаци о епископу једне од најстаријих српских епархија, издати су најпре на туђем језику. Ето малог примера каква су била, и остала, људска права на шиптарски начин.“

 

Наведимо још један пример (из 1959. године) о коме је писао Патријарх Павле у својим извештајима Синоду: „Прошле године десио се један случај грубог кршења основних права верујућих, која су гарантована законом. У селу Суви Лукавац, код Пећи, кажњена су са по 15 дана затвора два лица, (Димитрије и Драгутин Шундић, из Ђураковца). Они су, између више њих, присуствовали, на рушевинама црквице, богослужењу са опходом, не кроз село него око рушевина. Њихову жалбу Веће за прекршаје у Приштини одбило је, с мотивацијом, у духу чл. 13. Закона о верским заједницама, да рушевине цркве нису просторије које верске заједнице могу одредити за вршење верских обреда.“

 

У Књизи о Косову Димитрија Богдановића налазимо овакве примере из периода пре ослобођења Косова и Метохије од Турака:

“Арнаути из Ораховца, у великом броју, опколише кућу породице Маниташевића из Хоче и сву кућу избушише куршумима. Власти ставише у затвор Јована Маниташевића и Михаила Кичоловића, а не предузеше ништа против Арнаута . …

Један од најстрашнијих зулума је догађај у Верићу, у пећкој нахији, где су у сукобу између Албанаца цех платили Срби, чије је цело село спаљено, са усевима, а разбегла деца се изгубила. Верићани, гладни и боси, скитају по Пећи, али им ни валија не помаже ништа, већ их упућује на исљахат [обичајни албански суд], а тамо им Мула Зека отворено вели да неће добити одштету, псује им веру, крст, пост и говори им да се селе у Србију и Црну Гору.“

 

Колико, дакле, дуго траје институционализована дискриминација Срба? Две деценије? Слично је и са насиљем. Наведимо само пар примера из Књиге о Косову.

“Неподношљив притисак учинио је да се за последњих двадесет година XIX века, после Берлинског конгреса, исели у Србију најмање 60.000 људи само из северних делова косовског вилајета. Рачуна се да се из целе Старе Србије… иселило у периоду 1876-1912. године око 400.000 људи, „број огроман и за много шири временски опсег и далеко већа географска емиграциона подручја”. Према прорачунима Јована Цвијића са подручја северно од Шаре протерано је у Србију између 1876. и 1912. године око 150.000 Срба. …

Цвијић констатује да „оваква насиља и злочини над Србима у Старој Србији трају вековима”…

Стојан Новаковић закључује у писму Владану Ђорђевићу 22. јула 1898. да „убиства, силовања и разбојништва која се чине непрестано, не могу више имати карактер дела усамљених и без последица, већ она очевидно показују … да су се Арнаути унапред решили да сасвим истребе хришћански елеменат, а нарочито Србе, из тога краја”; …

Нов списак злочина достављен је турској влади у ноти од 19/31. октобра 1898. Ту се констатује да су „обезоружани, остављени без икакве заштите од стране месних власти, Срби хришћани изложени фанатизму, мржњи, освети и разбојничким навикама арнаутског муслиманског становништва, чија обест, охрабрена некажњивошћу, прелази границе вероватноће”. …

Извештаји Милана Ракића, познатог српског књижевника, најпре секретара српског конзулата, а потом конзула у Приштини, из 1906-1911. године, говоре о „страховитом стању нашега народа”, које се „обновило још већом жестином и данас се може слободно рећи да су се повратила незапамћена времена невоља и несрећа” [30. новембра 1906]. Ракић у својим извештајима шаље, боље рећи наставља непрегледни списак злочина над Србима косовског вилајета, али износи и своје погледе и закључке о стању српског народа.“

 

Став проф. др Смиље Аврамов је да је током Другог светског рата на Косову и Метохији извршен геноцид над Србима.“Примењиване су три основне методе: 1) индивидуална убиства, у циљу застрашивања и напуштања својих домова; 2) масовна убијања становништва, и 3) организована политика исељавања, која ће бити настављена и у послератним условима,“ пише професорка Аврамов.

 

У периоду од 1941. до 1945. год., више од 250.000 Срба је прогнано са Косова и Метохије а после рата, нова, комунистичка влада, забранила им је повратак одлуком познатом и као “Одлука бр. 153.“

“… одмах после Брионског пленума ЦК СКЈ 1966,“ пише академик Димитрије Богдановић у Књизи о Косову, “приступа ревизији одређених уставних одредаба и покрајинама признаје статус „конститутивног елемента федерације”. Тенденције ових промена значиле су, у ствари, велико осамостаљивање покрајина у односу на републику Србију, њихово фактичко уздизање на ступањ републике са обележјима самосталне и, што је још важније, оригинерне, изворне и суверене државности. …

Широком потврдом националних права албанске народности у организацији и политичкој, економској и културној стварности косовске аутономије, нису, на жалост, ослабљени корени великоалбанског национализма. Напротив: од 1945. до данас националистички покрет међу југословенским Албанцима, како на Косову тако и ван ове покрајине, налази се у порасту. … Ударна је парола — исељавање: „Шта чекате, што не идете, хоћете ли да вас ми избацујемо!” Истичу се заставе, истоветне са државном заставом НР Албаније, и други албански национални симболи. …

Исељавање Срба добија у убрзању и све више личи на протеривање; у радним и партијским организацијама спроводи се чистка српских, црногорских и других непоћудних кадрова. На удару су српски споменици и гробља, чак и споменици из НОБ-а. Претњама, уценама, премлаћивањима, паљевинама, силовањем и убиствима ствара се код Срба психоза потпуне правне, личне и имовинске несигурности, тако да су у овом периоду, после 1968, коначно расељена многа српска села или заостале српске куће у албанизованим насељима широм Косова и Метохије. Албанци на српским имањима жању жито, отимају стоку, косе ливаде, односе крстине пожњевеног жита, а жртву, поготову ако се опире, претуку. …

Расистичка парола „етнички чистог Косова” је једна од главних оперативних парола, која се, на жалост, упркос свим оценама, анализама и прокламованим мерама ефикасно спроводи у живот. Исељавање Срба и Црногораца са Косова, па чак и из оних општина „уже” Србије где Албанци имају већину [Прешево, Бујановац, Медвеђа], наставља се несмањеним интензитетом.“

О насиљу над Србима и исељавању са Косова и Метохије, али и нападима на светиње, пише и блаженопочивши патријарх Павле, тадашњи епископ Рашко-призренски, у извештајима Синоду СПЦ.

Са 23,62% учешћа у укупном броју становника на Косову и Метохији 1948. године, Срби већ 1981. године пали на само 13,2%.

Од појединачних злочина довољно је да поменемо само случај Ђорђа Мартиновића који је на својој њиви, недалеко од Гњилана, 1. маја 1985. године набијен на колац.

Посебан апсурд у оквиру Пројекта представља очекивање да ће Срби бити заштићени самим постојањем одговарајућих права:

“Индивидуална права и слободе. Срби на Косову и Метохији који живе изван општина са већинским српским становништвом, без посебних права били би изложени познатим механизмима дискриминације и асимилације, којима би се нарушавала њихова основна права и слободе. Зато им мора бити изричито гарантован низ посебних права као што су: право на изражавање националног идентитета; право на употребу српског језика и писма (укључујући и право на његову службену употребу под утврђеним условима); право на школовање на српском језику; право на неговање сопствене културе и традиције (укључујући и право на употребу националних симбола); право на сарадњу са сународницима у Покрајини и изван ње; право на позитивне мере у погледу уживања људских права и у погледу запошљавања у јавном сектору.“

 

Ко ће Србима на независном Косову да пружи заштиту њихових уставних права и слобода и других уставом заштићених вредности када буду угрожена? Албанска полиција? Довољно је да погледамо само колико је од почетка окупације Косова и Метохије 1999. године до данас извршено кривичних дела чије су жртве били Срби а колико је починилаца пронађено, процесуирано и осуђено. Ко је у Обилићу 4. јуна 2002. године у Обилићу убио три члана породице Столић и запалио им кућу? Ко је 13. августа 2003. године извршио терористички напад на српску децу у Гораждевцу? Ко је 17. марта 2004. године опљачкао и запалио цркву Светог Саве у Косовској Митровици, која представља непокретно културно добро као споменик културе?  Ко је 5. јуна 2004. године убио седамнаестогодишњег Димитрија Поповића у Грачаници? И тако даље.

Претпоставка да само постојање закона подразумева и његово поштовање посебно је апсурдна у вези са Албанцима. Опште је познато да је једна од одлика Албанаца управо непоштовање закона а неретко се код оних који пишу о Албанцима сусреће и реч “анархија“. Једно од поглавља Књиге о Косову академика Димитрија Богдановића носи наслов “Анархија и геноцид у Старој Србији 1878-1912.“ Наведимо и један пример из књиге руског конзула Ивана Јастребова Кроз Стару Србију и Албанију:

“По свему се види да cу дечански монаси много страдали од честих тражења џериме за убијане у манастиру или близу манастира, чак и онда када су убице свима живима биле познате, па и самим полицијским властима. Залуду су се монаси позивали на султанове фермане, којима је властима забрањивано да подвргавају казни (џериме) манастир за убиства која су Арнаути починили међу собом. Ради избегавања већих невоља, они су хтели-не хтели плаћали џериме увек када је долазило до убистава Арнаута који су долазили у манастир.Ти случајеви су изложени у ферману султана Мехмеда III, издатом првих дана рамазана 1009, тј. 1600. године, на име кадије Алтина. У њему се каже да су се дечански монаси жалили да се током панађура (вашара) близу манастира појављује много злочинаца који се у пијаном стању међусобно свађају и убијају, а власти после траже да монаси плате новчану казну за то и одузимају им имање, робу и провијант.

Исто то се говори и у ферману султана Мехмеда IV издатом на половини рамазана [септембра] 1059, тј. 1660. године – управо да приликом народних сабора о празницима (панађурима) код манастира, народ из рааличитих села, у пијаном стању прави неред манастира, народ из различитих села, у пијаном стању прави нереде и честа су убиства, за која власти траже џериме од манастира у готовом новцу или стварима. Тим ферманом се строго забрањује да се манастиру чине насиља и да се монаси нагоне да због тих незаконитих поступака иду са жалбама чак у Стамбол.

Готово сваки ферман се завршава том формулом. Али дечански монаси су били приморани да изнова и изнова путују у Цариград и троше новац на далек  и не безопасан пут, не губећи наду у бољитак своје судбине, мада су на крају и сами видели колику су султанови фермани имали снагу у Арнаутлуку.

Арнауте није брига за фермане и берате који им забрањују тлачење манастира и отворено се подсмевају месним властима које би се одважиле да им спочитају незаконито и безобзирно понашање према манастиру. Саме власти их се боје и не могу ништа починити с њима кад влада нема умећа и снаге да изађе на крај с таквим плаховитим и разузданим становништвом…“. (стр. 84-88)

 

Управо због предлога изнетих у овом Пројекту и других сличних би требало донети закон да се они који их износе обавежу да се са својим породицама, децом и унуцима преселе на Косово и Метохију, у Пећ, Ђаковицу или Урошевац и да тамо уживају све благодети свог решења. Како је лако седети у безбедности Београда и играти се животима косовскометохијских Срба, зар не?

 

“Овај концепт садржи предлоге који подразумевају bona fide учешће легитимних међународних посредника и завршетак процеса преговарања неком врстом међународног документа под окриљем Уједињених нација,“ каже се даље у Пројекту. Међутим, легитимни посредник је и Организација исламске сарадње (ОИС), највећа међународна организација која у УН има статус сталног посматрача.

Као призната међународна организација, ОИС је од почетка кризе лобирала у УН да се сецесионистичке идеје  албанских екстремиста прихвате као идеје ОИС-а. На састанку Међународног савета за џамије у Меки одржаног од 1-5. фебруара 1992. године, донете су следеће одлуке:

“ – Да Босна и Херцеговина буде призната као независна држава у границама које је дефинисао АВНОЈ.

  • Да се помогне Албанцима са Космета да формирају самосталну политичку заједницу.
  • Да се призна политичка аутономија Рашке области…“

Пише др Милан Вукелић. (14)

И ово, посебно ако се поткрепи досадашњим историјским искуством,  показује колико је (не)реалан предлог аутора Пројекта да се поштујући “опште стандарде мирног решавања сукоба“, што значи преговорима оствари праведно и трајно решење.

На овом месту морамо да се дотакнемо још једног пропуста који је недопустив у документима овакве врсте. Наиме, овим Пројектом се уопште не узима у обзир чињеница (јер Пројекат и није резултат на научним чињеницама утемељене процене и предвиђања) да Срби и Албанци долазе из две потпуно различите културе, хришћанске и исламске. Другим речима, у протеривању Срба са Косова и Метохије Албанци нису само национално већ и верски мотивисани. Предлагати решење проблема Косова и Метохије а не узимати и веру као један од битних чинилаца је неозбиљно и неодговорно.

 

“Да ли је трајни мир са њима могућ? Чини ми се да одговор лежи у следећим чињеницама. Уговор о миру је увек могућ. Али да ли мировни уговор стварно гарантује мир? Имамо најтврђи међународни мировни уговор између Грчке и Турске. Међутим, он никада није донео трајни мир и стално прети да се из вербалног конфликта претвори у прави рат. Ситуација код нас је слична. Као и Турци, косметски Албанци су муслимани. Број муслимана међу њима је око 99%. Дакле, реално гледано осим муслимана других вероисповести међу Албанцима нема, јер је 1% занемарљива мањина. С друге стране Срби су хришћани исто како и Грци. Према томе онај ко размишља о односима ова два народа мора да има у виду све ове чињенице. Албанци као секуларан народ могли би да склопе трајни мир са Србима као Немци и Французи. Али и Немци и Французи су хришћани.  Све анализе показују да је ислам на Космету, а ми овде говоримо о косметским Албанцима, веома важан чинилац. Видело се то у чињеници да је са Космета највећи број добровољаца на милион становника који се упутио да ратује у џихаду ИСИЛ. Највиши је у Европи. Албанска новинарка Абена Џара износи податак да је број радикалних муслимана на КиМ 50.000. То су две и по нацистичке дивизије. Оне су бројале око 20.000 војника. Али најважније од свега је истраживање Института за политичке студије из Приштине којим руководи Љуљзим Пеци, магистар политичких наука са мадридског универзитета. Он каже да се испитаници на питање шта су најпре: да ли Албанци или муслимани, овако опредељују – три посто су искључиво муслимани, 32% прво муслимани па тек онда Албанци, а остатак прво Албанци па тек онда муслимани. Дакле, сви су у већој или мањој мери муслимани. А чак 35% даје предност вери над нацијом.  Када погледамо те податке, онда видимо да ислам битно утиче на понашање верника, а самим тим и на политичко понашање. Суштина сваке религије је у веровању у живот после смрти. Да би се остварило право на одлазак у рај после смрти муслимани морају испунити стриктне услове. Они се морају борити за остваривање ислама у свом личном животу и у свету. Дакле, сваки муслиман верује да он мора да учини све да спаси прво себе паклених мука, а онда и свако људско биће на планети.  Али за разлику од хришћанства где се спасење заслужује веровањем у Бога, молитвом, постом и чињењем добрих дела у исламу се спасење завредњује остваривањем исламског закона. Јер ислам је битно правна религија. Једна широко прихваћена дефиниција, која се учи на исламској теологији о односу ислама и права је следећа: „Сматра се да је у исламу право исто оно што и теологија у хришћанству – најтипичнија манифестација исламског учења. За муслимане право није само елеменат укупног исламског учења већ његов функционални израз.“ И најслабији студент политичких и правних наука зна да се право састоји од норми. Норме се састоје од диспозиције односно прописа и казне ако се по пропису не поступи. Да би казна могла да буде извршена потребне су мере принуде. А њих обезбеђује држава. Дакле, јасно је да је ислам и вера и држава истовремено. И да се те две ствари не могу одвојити. Зато се ислам остварује стварањем исламске државе која је претпоставка примене права. Како је исламско право персонално, односи се на сваког верника ма где живео, јасно је да се оно не може остварити ако нема исламске државе. А то онда значи да исламска држава мора бити успостављена на свакој тачки планете, јер се исламски закон свуда мора спроводити. То онда јасно значи да се исламски правни поредак може остварити само ако се укине онај правни поредак који спречава спровођење исламског права. А то је сваки поредак који није исламски. А то се, тешко, може остварити без рата – џихада. Шта из овог произилази? Произилази, да се у мери у којој међу Албанцима буде растао утицај ислама, у тој мери је сваки договор са Србијом који би подразумевао трајни мир немогућ. А ја не видим ни један једини показатељ који указује да ислам међу Албанцима слаби.“ пише проф. др Мирољуб Јевтић, један од најбољих познавалаца ислама у свету. Ове његове речи нам помажу да боље разумемо мотиве за уништавање православних (хришћанских) светиња на Косову и Метохији. (15)

 

Подсетимо се става Николе Пашића када су национални интереси на простору Старе Србије у питању.

 

“Карактеристичан је Пашићев својеручни коментар на телеграму српског посланика у Русији, Поповића, од 27. јануара [9. фебруара] 1913, у коме се износи мишљење да Русија неће моћи изборити да Србија добије Ђаковицу и Дебар: „Никад Србија, без боја неће допустити да Дебар и Ђаковица оду Албанији. Ако Србија пропадне на бојном пољу, неће бар бити презрена од света”. У демаршу великим силама српска влада наглашава да неће напуштати дебарску долину нити Ђаково [Ђаковицу] и Пећ са долином Белог Дрима „па ма какво решење донеле велике силе” те да „из тих предела може истерати српску војску само јача војна сила”,“ пише Димитрије Богдановић.

 

Коначно, долазимо и до наше тврдње са почетка текста да су Самарџић, Ковић, Копривица и Пророковић погрешно дефинисали проблем. Потврду за то налазимо у делу текста Пројекта где се говори о изменама Устава Републике Србије:

 

“Уставне измене не би требало да обухвате одредбе које помињу Косово и Метохију*, али би неке друге морале бити промењене.“

 

На крају Пројекта, у фусноти, даје се појашњење:

“У Уставу Србије Косово и Метохија се помиње више пута, на различитим местима. У Преамбули стоји да грађани Србије доносе Устав „полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима“. Уставом дефинисана заклетва председника Републике почиње: „Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део (…)“ (чл. 114). У делу Устава који се односи на територијално уређење пише да: „Република Србија има (…) Аутономну покрајину Косово и Метохију. Суштинска аутономија Аутономне покрајине Косово и Метохија уредиће се посебним законом који се доноси по поступку предвиђеном за промену Устава“ (чл. 182).“

 

Из овога је очигледно да је по ауторима суштина проблема Косова и Метохије правне  природе и због тога покушавају правном и лингвистичком  гимнастиком (лингвистичка гимнастика се углавном своди на тражење одговарајућих еуфемизама) да га реше. Међутим, суштина проблема Косова и Метохије није правне него БЕЗБЕДНОСНЕ природе, па се отуда решењем може сматрати само онај предлог којим ће се јасно и недвосмислено српски народ на Косову и Метохији, укључујући и јерархију и монаштво, заштитити од насиља а имовину (у приватном власништву, власништву СПЦ и државном власништву) од узурпације и уништавања.

 

Да ли на било који начин речи из преамбуле Устава да је “Покрајина Косово и Метохија саставни део Србије“ утичу на безбедност српског народа на Косову и Метохији? Да ли то што у преамбули Устава пише да је “Покрајина Косово и Метохија саставни део Србије“ значи да сада родитељи из Гораждевца могу без страха да пусте своју децу на реку Бистрицу да се купају? Да ли то што у преамбули Устава пише да је “Покрајина Косово и Метохија саставни део Србије“ значи да Срби у Старом Грацком могу без страха да изађу на своје њиве да жању жито? Да ли ће због тога што у преамбули Устава Републике Србије пише да је “Покрајина Косово и Метохија саставни део Србије“ Албанци напрасно одустати од стварања Велике Албаније и протеривања преосталих Срба са Косова и Метохије? Да ли мислите да Албанца из Преказа, Бољетина, Дренице или Качаника интересује шта пише у Уставу Републике Србије и да ће се понашати у складу са тиме? Питања су, наравно,  реторичка и не захтевају одговор.

 

Од “решења“ попут овог изнетог у Пројекту српски народ на Косову и Метохији не само да нема ни најмању корист већ има немерљиву штету јер се зарад нечије политичке неписмености, заблуде или користи само продужава његово страдање.

 

“Сви покушаји званичне Србије да се племенским вођама и утицајним главарима на Косову и Метохији постигне споразум нису уродили плодом, а многи планови пали су у воду јер се међу Арбанасима нису могли наћи поуздани људи који би се држали договора,“ пише др Радослав Гаћиновић са Института за политичке студије, аутор великог броја радова о безбедности и тероризму. (16)

 

Једино што може Србима на Косову и Метохији да обезбеди право на слободу, безбедност и достојанство, а затим и сва друга права, јесте присуство српске војске и полиције и српских институција.

Човек је круна стварања света од стране Бога, а не међународно право: “И створи Бог човека по обличју свом, по обличју Божјем створи га…“ (Пост. 1,27). Ми на првом месту морамо да бринемо о нашим људима на Косову и Метохији а не о међународном праву. Брига о нашим људима, о човеку, о нашој браћи и сестрама мора бити чак и испред бриге о црквама и манастирима, културно-историјским споменицима, рудном богатству и слично.

Први храм је направљен приликом изласка синова Израиљевих из Мисира, по Божијој заповести, али опет из љубави Бога према човеку, ради присуства Божијег у човековом животу као услова спасења: “И нека ми начине светињу, да међу њима наставам.“ (Изл. 25, 8 ).

Ово ни у ком случају не значи да не треба да ревнујемо за дом Оца нашега (Јн. 2, 14-17), за Пећку патријаршију, Грачаницу, Високе Дечане, Девич, Драганац и друге домове молитве (Мт. 21,13), да треба да дозволимо, како каже Матија Бећковић, да нам отимају векове и џамијају цркве, али мора да се зна и поштује Богом установљена хијерархија вредности.  Друга највећа заповест јесте да љубимо ближњега свога као самога себе (Мт. 22, 39) а не међународно право, светиње, територију или угаљ.

 

  1. августа 2020. године, Одбор за реинтеграцију Косова и Метохије самозваног Покрета за одбрану Косова и Метохије издао је саопштење (1) у коме се, између осталог, каже: „Састанак чланова овог Одбора, кога је основало Председништво Покрета за одбрану Косова и Метохије, одржан је 24. августа. Основно питање било је како осмислити политичку стратегију Србије о Косову и Метохији имајући у виду садашњу ситуацију и потребу да се поштују и примене основни међународни и домаћи документи – Резолуција СБ УН 1244 и Устав Репубике Србије, али и општи стандарди мирног решавања сукоба.“

 

Најпре уочавамо да се овде у вези са Косовом и Метохијом говори о сукобу а не о окупираној територији. О каквом сукобу говоре аутори Пројекта? Потписивањем Војно-техничког споразума  9. јуна 1999. године у Куманову дошло је до прекида агресије од стране НАТО-а а тиме и до прекида противтерористичких дејстава српске војске и полиције према такозваној ОВК. О каквом је онда сукобу реч? Очигледно се под “сукобом“ подразумева непријатељство и насиље Албанаца према Србима проистекло из жеље за освајањем српских територија у складу са циљевима Призренске лиге и стварањем Велике Албаније.

 

За разлику од Срба, Албанци имају јасно дефинисане националне циљеве. Према истраживању Gallup-а из 2010. Године спроведеног у сарадњи са European Fund for the Balkans, идеју Велике Албаније подржава 81% Албанаца  на Косову и Метохији док 95% Албанаца из Албаније, Македоније и Косова и Метохије сматра да Велика Албанија, уколико буде формирана, мора да укључује Албанију, Косово и Метохију и делове Македоније. (17)

 

“Политика албанске мањине на Косову није била независан феномен, него саставни део политике Албаније, која је показала изванредну способност прилагођавања промењеним условима на светској сцени, да би остварила своје политичке циљеве. Насиље на Косову и Метохији у периоду од 1945-2000. године било је увек политички мотивисано, али с различитим предзнацима“ пише проф. др Смиља Аврамов.

Аутори Пројекта желе да прекину ово политички мотивисано непријатељство и насиље фиксирањем процеса стварања Велике Албаније у тренутној фази. Из текста Пројекта видимо да изостаје објашњење због чега би Албанци одустали од својих националних циљева тј. стварања Велике Албаније и прихватили решење изнето у овом Пројекту. Штавише, из текста Пројекта је јасно да аутори не само да нису извршили процену вероватноће реализације, већ уопште нису вршили озбиљно научно предвиђање одрживости предложеног решења на темељу релевантних историјских и политичких чињеница а о процени ваљаности и корисности из угла српских националних и државних интереса да и не говоримо.  Уместо тога Пројекат садржи елементе Споразума из Рамбујеа, Ахтисаријевог плана, Бриселског споразума и Устава СФРЈ из 1974. вероватно на темељу погрешне претпоставке да је то оно што ће задовољити САД, ЕУ и НАТО а самим тим обезбедити и трајност решења. У обзир су узети искључиво интереси Албанаца, САД, НАТО и ЕУ док је једини уступак предвиђен за Србе тај да се не помиње изричито “независност“, већ да се уместо тога користи еуфемизам “суштинска независност“.

 

Чињеница је ипак да су оба документа, и Споразум из Рамбујеа и Ахтисаријев план, имала само привремену намену у складу са тадашњом политичком ситуацијом и тадашњим политичким потребама и да је крајњи циљ САД, ЕУ и НАТО независност Косова јер имају исте оне интересе за стварање Велике Албаније које је имала Аустроугарска у стварању албанске нације, а то је спречавање ширења и јачања Србије и Црне Горе, а посредно и Русије, о чему је писала бугарска историчарка Теодора Толева у књизи Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896-1908.

“Још 1997. САД је издвојио идентитет Косова од Југославије и Србије. По одобрењу Конгреса у Приштини је отворено званично представништво САД, које, по речима тадашњег министра Мадлен Олбрајт, „заступа америчке интересе и служи као платформа за све наше напоре на Косову… одлучујући чинилац у америчкој политици према Балкану у целини, посебно Косову и Метохији, као њеном централном делу је геостратешки. Балкан је изузетно значајан део пројекта, кога је Бжежински назвао „свеобухватном геостратегијом за Евроазију“.“, пише проф. др Смиља Аврамов.

 

Ипак, Самарџић, Ковић, Пророковић и Копривица посматрају проблем Косова и Метохије изван ширег историјског и политичког контекста, смештајући његов почетак у 1999. годину.

Целокупан садржај Пројекта  нам  указује на то да су његови аутори несумњиво политички дилетанти без одговарајућих способности за решавање овако сложених задатака. Иако ове речи могу деловати као грубе или можда чак и увредљиве, довољно је подсетити се политичке прошлости аутора Пројекта.

 

Наиме, и Слободан Самарџић, као и Милош Ковић, Часлав Копривица и Душан Пророковић били су функционери ДСС-а, странке која је за релативно кратко време доживела политички суноврат. Због лошег руковођења, са позиције једне од најјачих странака на српској политичкој сцени ДСС је дошао до статуса потпуно безначајне политичке групације. Да подсетимо, оснивач и председник ДСС-а Војислав Коштуница  је у периоду 2000-2003. године вршио дужност председника Југославије а од 2004. до 2008. године дужност председника владе Србије да би већ 2012. године ДСС на парламентарним изборима освојила свега 6,99% гласова. Слободан Самарџић је био министар за Косово и Метохију у другој влади др Војислава Коштунице у периоду од маја 2007. до јула 2008. године. Управо у том периоду је дошло до проглашења независности Косова, тачније 17. фебруара 2008. године. Душан Пророковић је 2014. године изабран за председника Политичког савета ДСС-а. Са доласком Милоша Јовановића на чело ДСС-а Милош Ковић је изабран за новог председника Политичког савета а Часлав Копривица за члана овог савета. На изборима 2020. године ДСС је са овим људима на челу освојио свега 2,24% гласова.  Угледни функционери ове странке са Косова и Метохије напустили су ДСС.

 

Упркос томе што нису били у стању да обезбеде парламентарни статус својој странци и да је сачувају од политичке пропасти, Слобадан Самарџић, Милош Ковић, Душан Пророковић и Часлав Копривица су узели на себе да решавају једно од кључних националних  питања. Сопствену, приватну фирму су лошим управљањем довели до банкротства, а онда нуде решење за излазак из кризе државној  фирми. Реч је, очигледно, о потпуном одсуству критичког мишљења у погледу сопствених политичких способности, односно о некој врсти политичке аносогносије.

 

Из реченице горе поменутог саопштења у којој се говори о  „општим стандардима мирног решавања сукоба“ очигледно је да се искључује употреба силе (војске и полиције) као опција у процесу реинтеграције Косова и Метохије иако нам историјско искуство, па и здрав разум, говори да се ослобођење окупираних територија не може остварити мирним путем. О мирном решавању проблема Косова и Метохије говори се и у самом Пројекту: “У начелном решавању статуса Покрајине предност треба дати темељном, мирном и трајном исходу овог историјског питања.“

 

Овим Пројектом се, очигледно, простор Косова и Метохија и не третира као окупирана територија.

Како нам дешавања у свету јасно говоре да никакви „општи стандарди мирног решавања сукоба“ не постоје очигледно је да су аутори пројекта жртве психолошко-пропагандног рата који има за циљ урушавање морала и борбене готовости путем ширења дефетистичког мишљења и пацифизма.

Колико је тврдња о постојању оваквих стандарда „мирног решавања сукоба“ бесмислена потврђују подаци да су глобални војни издаци у 2019. процењени на 1917 милијарди долара, што је највиши ниво од 1988 године, а укупно су били 3,6 процената виши у односу на 2018. (18) Ако постоје „општи стандарди мирног решавања сукоба“, логично би било да војни издаци значајно опадају и теже ка нули а не да расту.

Америка је 2017. потрошила 662.550 милијарди долара, 2018. године 682.491, 2019. је то већ било 731.751. (19)

Немачка је 2017. потрошила 45.340 милијарди долара, 2018. године 46.512 милијарди, да би 2019 сума порасла на 51.190 милијарду.

Косово, које се наводи као независна држава 2017. године је потрошило 60.9 милиона долара, 2018. године је сума порасла на 63.3 а 2019. године на 67.4 милиона долара, иако се на другим местима наводе и далеко веће суме од ових.

Због чега ако употреба силе није опција, како нам тврде аутори Пројекта?

 

У гласилима се пише о томе да власти самопроглашеног независног Косова преговарају са Немачком о набавци топова и противоклопних ракетних система за такозвану војску Косова, лаког артиљеријског оружја и савременог пешадијског наоружање,  (20) о наоружавању тзв. Косовских безбедносних снага од стране Турске (21) итд.

У децембру 2021. године министар одбране Хрватске Марио Баножић је посетио самопроглашено Косово и потписао са  “косовским министром одбране“ Армендом Мехајем Меморандум о разумевању између “Косова“ и Хрватске и најавио помоћ у обуци и едукацији припадника “Косовских безбедносних снага (КБС)“ и изјавио да Хрватска подржава процес трансформације КБС у Оружане снаге. (22)

 

Да никакви ”општи стандарди мирног решавања сукоба” не постоје сведоче нам и дешавања свуда око нас, да поменемо само дешавања око Русије (ширење НАТО-а и отварање база на територији бивших совјетских република, присуство и повећање броја америчких трупа у Источној и Централној Европи и Балтику итд.) и Украјине (присуство западних инструктора, испоруке оружја од стране земаља НАТО-а итд.), затим она у Белорусији, Казахстану, Нагорно-Карабаху, Сирији итд.

Тврдња о „општим стандардима мирног решавања сукоба“ је, као што смо већ рекли,  део психолошко-пропагандног деловања а код аутора Пројекта је пала на плодно тло.

Подсетимо се речи Томислава Николића изречених на Правном факултету у Београду, на догађају којим је обележено 100 година од Првог балканског рата. Николић је изјавио да се „данас борба за истину и правду се води речима … не треба да водимо ратове… „.  Сличних изјава о томе да више нећемо ратовати можемо наћи још доста. (23)

 

Слично је и са Александром Вучићем. Ово је само једна у низу његових изјава у којима говори о томе: “Србија више неће узроковати ратове и желимо бити стуб стабилности у региону. Нећемо учествовати ни у каквим ратовима и сукобима – истакао је Вучић. Напоменуо је да Србија једноставно више не жели да се враћа у прошлост и да неће више стварати нове тензије и могуће ратове у региону.“ (24)

 

Коначно, најсвежији пример пропагандно-психолошког деловања су рекламе амбасаде САД у Београду под насловом “Ви сте свет“ у којима се чувена српска хероина и припадник “Гвозденог пука“ Милунка Савић представља као пацифиста. Једна од реклама носи поруку “Херој није онај који убије највише непријатеља већ онај који спасе највише живота.“

У вези са овим важно је да поменемо изјаву генерала Радована Радиновића на трибини коју је организовао управо самозвани Покрет за одбрану Косова и Метохије:

 

“Чује се у јавности да Србија више неће ратовати. Само будала може рећи да  ми више никад нећемо ратовати. Ја сам уверен да ће доћи до насиља према северу Косова и Метохије, даље, потпуно сам уверен да ће доћи до оружаног насиља према Републици Српској…“.

 

Шта саветује Свети Јован Крститељ војницима који га питају шта да чине за своје спасење? Да ли им говори да напусте војну службу? Не.

“И рече им: Никога да не злостављате нити кога да опадате, и будите задовољни својом платом.“ (Лк. 3, 14)

“Међутим:  кад престаје мир а почиње рат?, да ли су припреме за рат такође рат или још  увијек  мир? шта  то  уопште  разликује  рат  и  мир?  Ако  постоји трговачки рат, царински рат, хладни рат, медијски рат – онда мир није одсуство рата? Да ли су блокаде и санкције, као редовна и омиљена средства дипломатије моћи и силе, већ нека врста рата или још увијек мир?“, пита се проф. др Богољуб Шијаковић. (25)

 

Да допунимо низ питања професора Шијаковића: Да ли је мир када се  на сваких 65 сати догоди по један напад на Србе на Косову и Метохији?

„Срби и њихова имовина су нападнути у 133 наврата у 2021. години. То су забележени напади. Један напад/инцидент у 2,7 дана. У сатима, један на 65 сати, и то у срцу Европе“, наводи се из манастира Високи Дечани. (26)

Управо поводом успостављања једног таквог “мира“ издато је саопштење Светог архијерејског сабора СПЦ у децембру 1995. године о повлачењу потписа Његове светости патријарха г. Павла:

 

“С обзирон на прекорачење мандата и непоштовање протокола о минималним националним интересима Републике Српске, у коме се патријарх српски појављује као сведок, са ванредног заседања Светог архијерејског сабора СПЦ, одржаног у Петријаршијском двору у Београду 21. и 22. децембра 1995. издато је званично саопштење у коме се, поред осталог, наводи: ,,Лаж прети да тријумфује над истином, невера над вером, неправда над правдом. …

С обзиром на то да је светосавска, миротворна улога Његове светости патријарха г.Павла, искључиво као сведока и помиритеља браће, приликом потписивања документа, при договору народних представника од 29. августа ове године, злоупотребљена и погрешно протумачена. То Свети сабор његов потпис на тај Споразум сматра неважећим и за Цркву необавезујућим, ограђујући се од његових последица. Архијерески Сабор поздравља мир и престанак грађанског крвопролића  у бившој Босни и Херцеговини, али протестује због срамног ћутања званичне домаће и међународне јавности о етничком чишћењу… које се припрема по Дејтонско-париском споразуму у српском Сарајеву и у другим крајевима предвиђеним да неправедно буду изузети из Републике Српске, као и у Источној Славонији, Западном Срему и Барањи. Мир, који обоготворује силу и кривицу збацује на јучерашње и данашње жртве, а главне кривце прихвата као миротворце и спасиоце – није и ни за кога не може бити праведан мир…

Образ народни и свест налажу нам свима да не допустимо да овај пораз српског народа, без преседана у нашој историји, буде лажно приказан од било кога, нарочито од онога или оних који су његови главни виновници, као победу правде и мира. Народ се не усправља лажју и обманом већ једино личним и саборним отрежњењем и истинским покајањем“ – закључује се у Саопштењу Светог архијерејског сабора.“ (27)

 

О пацифизму професор Шијаковић каже следеће:

“Становиште пацифизма  би  се  могло  формулисати  овако:  Насиљу  се  не  треба супротставити  силом,  ни  када  је  у  питању  одбрана  или  казна. Или: Човјек не смије, под било којим околностима, убити другог човјека, без обзира на добро које би из тога проистекло или на зло које би се тиме спријечило.

Одложимо  и причу  у  којој  би  пацифизам  био  терапија  самоослобађања  од одговорности,  нирвана  усред  рата;  и  не  само  то:  „пацифизам  може бити  једно  од  оружја  агресивног  рата“. Задржимо  проблем  у теоријској равни, наиме: да ли пацифиста може захтијевати да његов став  има  универзално  важење,  да  његово  становиште  важи апсолутно?  Мислим  да  не  може: ја  наравно имам  право да  се  не супротставим  кршењу  мог  права,  али немам  право да  од  тог  свог права чиним универзално право.“

 

Издвојићемо овај део из претходног цитата:  „пацифизам  може бити  једно  од  оружја  агресивног  рата“. У нашем случају то несумњиво и јесте. Видећемо нешто даље да је и хришћанско учење супротстављено пацифизму.

Можемо да закључимо да се путем “Пројекта реинтеграције Косова и Метохије у уставноправни поредак Републике Србије“  ван сваке сумње врши ширење пацифизма и дефетистичког мишљења и због тога мора бити не само одбачен него и осуђен.

“Израз дефетизам је настао у Француској, и осликавао је мишљење и политику извесних личности које нису веровале у победу у првом светком рату 1914-1918, него су тражиле да се закључи мир по сваку цену.

Дефетизам је прихватање и помирење са поразом без борбе. У свакодневној употреби, дефетизам најчешће има негативну конотацију и често се поистовећује са песимизмом и издајом.

Данас се иначе употребљава за човека који одустаје од подухвата, односно омета неки подухват због сумње у успех. Израз дефетизам се данас користи и у осталим пољима као што су економија, култура или спорт.“ (28)

 

Пре него што наведемо предлог  решења који би био у складу са српским националним интересима и трајан, морамо најпре да дамо одговор на питање да ли је употреба силе (војске и полиције) у циљу ослобођења Косова и Метохије и његове стварне реинтеграције у уставноправни поредак Републике Србије у складу са хришћанским учењем, или се овај проблем мора решавати искључиво мирним путем како то тврде аутори овог Пројекта.

 

Погледајмо најпре шта се о учешћу православних у рату каже у Основама социјалне концепције Руске православне цркве са Архијерејског Сабора одржаног у Москви од 13-16. августа 2000. године.

“Иако људима доносе благу вест о помирењу (Римљ. 10,15), хришћани се ипак, и против своје воље, сусрећу са животном неопходношћу учествовања у различитим биткама. Будући да се налазе v „овоме свету“, који у злу лежи (I Јов. 5, 19) и испуњен је насиљем. Иако рат сматра за зло, Црква ипак, уколико се ради о заштити ближњих и успостављању нарушене правде, не забрањује својим члановима учешће у ратним дејствима. У таквим случајевима рат се сматра нежељеним, али ипак нужним средством. Православље се у свим временима са најдубљим поштовањем односило према ратницима који су по цену живота чували животе и безбедност својих ближњих. Света Црква је многе ратнике прибројала збору светих, узимајући у обзир њихове хришћанске врлине и примењујући на њих речи Христове: ,,Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јов. 15, 13). …

Морални хришћански закон не осуђује борбу против зла, примену силе према носиоцу зла, па чак ни одузимање живота као крајњу меру, него злобу срца човековог, жељу за понижавањем и убиством ма ког човека. Због тога Црква посебно брине о војсци, васпитавајући је у духу оданости високим моралним идеалима. …

Рат мора да се води уз праведни гнев, а не са злобом, похлепом, похотом (I Јов. 2,16) и другим пороцима.“

У српској историји познати су примери клирика који су учествовали у оружаним сукобима, као што су архиепископ српски Данило II, у одбрани Хиландара од Каталонаца, Свети Петар Цетињски, супротстављајући се Турцима.

 

Одговор на питање о учешћу хришћана у рату налазимо и у житију Светих Кирила и Методија. Наиме, када су боравили код Сарацена (арапских муслимана) они су им постављали различита питања, а међу њима и ово:

„Ако је Христос ваш Бог, зашто онда не поступате као што вам Он заповеда: Он вам заповеда да се молите за непријатеље, да чините добро онима који вас мрзе и онима који вас гоне, и да окрећете образ онима који вас бију; а ви не поступате тако него супротно томе: против противника ваших ви кујете оружја, одлазите у рат, убијате.

На то блажени философ одговори: Ако у неком закону буду написане две заповести и дате људима на извршење, ко ће онда од људи бити истински извршитељ закона: да ли онај који изврши једну заповест, или онај који изврши обадве? Сарацени одговорише: Разуме се, бољи је онај који изврши обе заповести. Философ онда рече: Христос Бог наш, који нам је заповедио да се молимо Богу и да добро чинимо онима који нас вређају, рекао је исто тако и ово: Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Ми дакле подносимо увреде када су уперене против кога лично, али када су уперене против заједнице, против друштва, онда ми устајемо у одбрану један за другога, па и душе своје полажемо, да не бисте ви, заробивши браћу нашу, заједно са телима њиховим заробили и душе њихове навевши их на богопротивна зла дела.“

 

Шта значи, када је реч о Косову и метохији, “заробити душе“? То значи исламизовати их и поарбанашити. О томе је писао академик Атанасије Урошевић у својим књигама:

“Српског живља стално је настајало, исељавало се, и најзад је дошло до тога да је оно остало у мањини према арнаутском елементу. Тек је онда утицај Арбанаса постао најактивнији. Онда је почело исламизовање и поарбанањавање нашег живља.“

 

У Законоправилу Светог Саве (Добрунска Ријека, 2019. год., стр. 181) наводи се најпре правило светог Василија Великог о убиству у рату а затим и његово тумачење: „Убиства која бивају у рату свети оци не сматраху убиствима, јер и Атанасије Велики у Посланици Амону монаху говори да су велике части достојни они који у ратовима храброваше, и лепо је подизати им споменике који говоре о њиховој храбрости како убијају противнике и творе дело законито и похвале достојно. А ни овај велики муж не одбацује њихов суд, зато што за целомудрије и благоверије храбар убија у рату, али саветује, говорећи да је добро за таквог да три године само причешће не прими због тога што има нечисте руке.“

 

Речи Атанасија Великог  из посланице Амону о којима се говори су следеће: „Јер и у многом другом, што у животу бива, ми налазимо разлику како кад бива: тако, убивати није допуштено, али убивати у рату непријатеље и законито је и достојно похвале, и ради тога, који се одликују у рату, удостојавају се великих почасти и споменици им се подижу, који казују њихова славна дела.“

 

У беседи о првим жртвама, изговореној пред Кумановску битку, Свети Владика Николај Охридски и Жички, поред осталог, каже:

„Дошао је рат. Нека буде мирна ваша савест, Хришћани, јер рат је једно средство у рукама

Божијим као и мир. Пале су прве жртве. Не жалите, мајке и сестре, ваши погинули у рату живеће у рају, јер су дали живот свој из љубави према ближњим, према потлаченој браћи својој. Од те љубави нема веће, рекао је Христос. …

Протест рата звучнији је од протеста мира. Ми смо протествовали у миру столећима и протест наш је остао нечувен и несаслушан. Ми смо протествовали у име Христа против угњетавања робља, но полумесец је остао глув према мирном протесту крста. Ми смо протествовали у име Божије правде против неправде једних синова Божијих према другим синовима Божијим, но на наш протест одговарали су безбожници сечом хришћанске нејачи, а небо и земља дубоким ћутањем. Ми смо протествовали у име просвећености и хуманости нашега века, но на наш протест одговарали су Арнаути паљењем хришћанских села и убијањем хришћанских свештеника, а небо и земља дубоким ћутањем. Ми смо протествовали у име писаног и признатог међународног права, но цариградски велевласници су се с презрењем исмевали над нашим протестом. Сви протести мира остали су неуспешни, и нама није ништа друго остајало до прибећи ратном протесту, који у овоме часу испуњава брда и долине својим страшним гласом.

Ми протествујемо ратом не зато што мрзимо Турке као Турке, но зато што мрзимо неправду њихову. Ми протествујемо ратом против Отомана не зато што презиремо веру њихову, но зато што презиремо недела њихова. Ми ратујемо против Турака не зато што их не признајемо за браћу своју, но зато што их сматрамо за неправедну браћу. Ми ратујемо против Турака не зато што ми њих не признајемо за људе, но зато што су се они давно одвикли, да нас признају за људе.

Нашег непријатеља помажу многе земаљске велике силе, нама ће помоћи Бог. Ми верујемо да Бог кроз нас врши своје дело.“

Поново нас чека протест рата јер је наш протест против сече Срба на Косову и Метохији остао нечувен и несаслушан. Ми не протествујемо ратом зато што мрзимо Албанце него зато што мрзимо њихову неправду и због тога што нас не признају за људе.

 

„Војни начин реинтеграције Косова и Метохије је ефикасан и не траје дуго. Ја сам чак радио један план повратка на Косово и Метохију, и знам да је то могуће, да је то оствариво, чак много лакше него што то неки мисле.“ каже генерал Божидар Делић.

Након ослобођења морамо далеко пажљивије пратити шта историја има да нас научи (Historia magistra vitae est).

“Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити.“ (Гал. 5,1)

Други део

 

Шта је решење проблема Косова и Метохије узимајући у обзир критеријуме које смо навели? Решење је начин на који су Чеси решили проблем Судетске области.

Минхенски споразум, или како га још Чеси називају Минхенски диктат или Минхенска издаја, је уговор потписан 30. септембра 1938. године на основу кога је Чехословачка уступила Немачкој погранично подручје насељено претежно Немцима – Судетску област.

У Чешкој се ово наводи као највећи израз политике уступака (appeasement-а) у свету до тада.

Питање Судетске области је решено након завршетка II Светског рата, 1945-1946 године депортацијом Немаца из Чехословачке. Почетком 1947. године председник Чехословачке Едвард Бенеш је примио документ од повереника за депортацију у којем је писало да је до 1. новембра 1947. године исељено укупно 2.170.598 Немаца, међутим на другом месту се наводи податак да је током 1945-46 године Чехословачку морало да напусти више од три милиона људи.

Тачан је број од преко три милиона Немаца, а разлика се јавља због тога што је у првом случају реч о званичном списку (између осталог списак садржи и тачан број локомотива, вагона итд. којима је извршен транспорт) који не садржи имена оних који су се самостално иселили и побегли у страху од казне.

Депортација је сматрана за чин праведне освете за став судетских Немаца према предратној Чехословачкој, за колаборацију и непријатељски однос према чешким грађанима пре рата и у току њега (не треба свакако заборавити и на депортације Немаца из Мађарске, Пољске, Холандије, Француске, Италије, Белгије и Луксембурга). У Чешкој је могло да остане око 250.000 Немаца и то са ограниченим грађанским правима. На основу Бенешевих декрета сва покретна и непокретна имовина Немаца била је конфискована и припала је држави, а осим тога, изгубили су и држављанство.

У једном разговору (интервјуу) господин Вацлав Дворжак, чешки режисер и интелектуалац, аутор забрањеног филма Чешке телевизије “Отето Косово”, је између осталог рекао: “Мислим да некада у будућности нешто слично чека и Косово и Метохију – исељење фашизованих Албанаца који не буду могли да докажу да су помагали Србима и другим неалбанцима у време дивљања екстремиста. Једном ће једноставно морати да спакују своје прње и оду”.

 

Питање судетских Немаца добило је свој епилог тек приликом приступања Републике Чешке Европској унији, тачније приликом усвајања Лисабонског уговора.

Наиме, чешка скупштина је Лисабонски уговор усвојила 20. фебруара 2009, али је истовремено, из страха да је можда тиме дала Европском суду правде право да екстензивно тумачи право о недискриминацији, и на тај начин доведе у питање примену тзв. Бенешевих декрета при захтевима за реституцију имовине, усвојила пропратну резолуцију да „правни статус који се признаје Повељи о основним правима Европске уније, без икакве сумње осигурава, да ова не може деловати ретроактивно и на тај начин довести у питање правне и својинске односе који проистичу из чехословачког законодавства, пре свега из година 1940 до 1946, као ни досадашње процесе европских и домаћих судова, који ова правна и имовинска питања решавају“.

 

Дакле, предлажемо као једино исправно и трајно решење оно што је предложио и г. Дворжак – депортацију косовских Албанаца у матичну државу на хуман начин.

Када је реч о Србима, односно повратку на Косово и Метохију, треба мислити не само на повратак избеглих и прогнаних од 1999. године до данас, њих око 250.000, већ и оних који су са Косова и Метохије избегли или су прогнани у току Другог светског рата, али и пре и након тога. Поред тога неопходно је вршити насељавање српског становништва на простору Косова и Метохије.

 

Да ово није ништа неизводљиво пример је повратак српског и осталог хришћанског становништва, које је почело након ослобођења Косова и Метохије у Првом балканском рату. У почетку је српско становништво почело да се само враћа на ове просторе, а након тога је почело и планско насељавање по Уредби о насељавању Јужних крајева донете 20. новембра 1920 године, и по Закону о насељавању Јужних крајева донетог 11. јуна 1931 године. Да оваква политика не само да није неизводљива већ да даје резултате говори податак да је 1921. године на Косову и Метохији од укупног броја становника 69% становништва било албанске националности и 26% српске, а већ 1939. године 34% српског становништва и 60% албанског.

Када је реч о имовини, ситуација је једноставнија. „Сваку породицу, њиву, грађевински посед, ливаду, шуму, треба правно обрадити. (…) Ја мислим да сва та премеравања треба да ради Војни географски институт који је и војна и грађанска институција комплетно опремљена за то и он треба да добије од државе тај задатак и неопходна финансијска средства,“ пише ) проф. др. Ненад Милеуснић, члан одбора за економске науке САНУ.  (1)

Осим тога, требало би извршити досељавање и размену имовине са Србима из Албаније.

Након реинтеграције Косова и Метохије у територијалне оквире Републике Србије, треба мерама физичког обезбеђења, савременим техничким средствима и на друге начине свести на минимум порозност границе према Републици Албанији на целој дужини од 113,4 км и на копненом и на воденом делу (113 км на копну и 410 м на води) како би се спречило ново досељавање Албанаца.

 

Међутим, да би се Албанци трајно уклонили као средство у туђим рукама, које би у будућности поново могло да буде употребљено против нас, мора се активно радити на дестабилизацији Албаније иницирањем и појачавањем унутрашњих разлика, подела и сукоба, али се мора поново размотрити и могућност физичке поделе Албаније, у сарадњи са Италијом и Грчком.

Када је реч о физичкој подели о томе су вођени разговори 1938/1939. године на иницијативу министра спољних послова Италије, Галеаца Ћана, у време владе Милана Стојадиновића. На Стојадиновићев захтев израђена су два елабората на ту тему, један је израдио Иван Вукотић а други Иво Андрић. Закључци изнети у овим елаборатима важе у највећој мери и данас.

 

„Албански је народ у току своје историје био оруђе туђинске политике и туђинских циљева, и то турске, па аустријске, а у посљедње време талијанске. Албанци никада нису били солидарни с осталим балканским народима. …

Заузимањем и присаједињењем сјеверне Албаније убила би се албанска иредента, опасна за наше јужне крајеве.“ пише Вукотић. (2)

 

Андрићев елаборат је писан на дванаест страна и у њему се најпре наводи кратак преглед наших ставова и политичких активности по питању Албаније у претходном периоду. У том делу Андрић наводи, између осталог, и следеће:

„Наша држава има старих права на ове крајеве, вели се у нашем меморандуму. Скадар је бивша престолница српских владара . Наш је народ пролио потоке крви за Скадар а нарочито у рату 1913 године који је стајао Србију више хиљада њених војника а Црну Гору једну трећину њене војске. Дримска долина са Скадром чини географску и економску целину са Црном Гором и пограничним крајевима Србије. За средњу Србију и за Црну Гору Дримска је долина једини директан и најкраћи природни пут на Јадран.“

 

На крају документа Андрић износи сопствени закључак и предлаже границе поделе Албаније:

„С обзиром на све што смо рекли напред, за нас би подела Арбаније могла доћи у обзир само као једно нужно и неизбежно зло коме се не може одупрети, и као једна велика штета из које треба извући онолико користи колико се да, тј. од два зла изабрати мање. Максимум који смо у своје време тражили јесте граница која би ишла реком Мата и Црног Дрима и која би нам дала стратегиско осигурање Црне Горе и Косова. Морали би исто тако осигурати котлине Охридског и Преспанског Језера, прикључујући Подградец и словенска села Голог Брда, као и она између Преспе и Корче. Узимање Скадра могло би у том случају бити од велике моралне и економске важности. То би нам омогућило извођење великих хидротехничких радова и добијање плодног земљишта за исхрану Црне Горе. Северна Арбанија у оквиру Југославије допустила би стварање нових саобраћајних веза Северне и Јужне Србије са Јадраном. Поделом Арбаније нестало би привлачног центра за арбанашку мањину на Косову…

Питање исељавања Арбанаса муслимана у Турску такође би се извело под новим околностима, јер не би било никакве јаче акције да се то спречава.“

 

Да додамо још у вези са овим да подела Албаније између Србије, Грчке и Италије не би нужно подразумевала њен нестанак већ пре корекцију граница. Уосталом, и Северна Македонија би у томе нашла свој интерес.

Када је реч о иницирању и јачању подела у албанском друштву књига Теодоре Толеве Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације (3) показује и своју додатну вредност. Наиме, како је бугарска историчарка у њој, на основу докумената из Бечког државног архива, подробно описала процес стварања албанске нације, процес дезинтеграције би подразумевао пролазак кроз исте тачке процеса само са супротним циљем.

 

Да подсетимо, циљ стварања албанске нације је био – ограничавање моћи Србије, Црне Горе и Русије.

Прва тајна конференција која се бавила овим питањем одржана је у Бечу 17. новембра 1896. године а процес је трајао наредних неколико година. Подразумевао је израду албанског алфабета који до тада није постојао (резултат је писмо које Албанци данас користе а прихваћено је на Конгресу у Битољу 1908. године), отварање албанских школа, финансирање штампе, књижевних текстова итд.

Да би уопште могли да отпочну са својим активностима аустроугарски службеници су најпре морали да похађају курсеве на којима су учили албански језик за шта су предвидели време од 6 месеци до годину дана. Бар у овом делу ми смо, очигледно, у предности јер имамо довољан број људи који говори албански.

 

Основна подела коју би ваљало подстаћи и продубити је, логично, подела између племена Геге (коме припадају и Шиптари са Косова и Метохије) и Тоске. Према аустругарским извештајима из наведеног периода ова два племена су међусобно отуђена и нису у пријатељским односима, а разлике између њих су приметне на свим нивоима и у различитим облицима (Толева, стр. 79). Разлике између дијалеката којим говоре ова два племена иду дотле да припадници ових племена практично не разумеју једни друге. Осим тога, пишу различитим алфабетом – Тоске користе грчка слова, док Геге користе латинична. Хришћанске Геге су римокатолици, док су хришћанске Тоске православне вероисповести.

 

Даље, по дубини, подела би се подстицала и између мањих племена која постоје у оквиру Гега и Тоски – Хоти, Клименти, Кастрати, Груде, Шкрељи, Шаља, Шоше, Никај, Мертури итд.

 

Коначно, за поделу на микронивоу (на нивоу породица) било би неопходно преиспитати оправданост реафирмације института крвне освете. У аустроугарским извештајима се ово питање, и покушаји гашења овог обичаја, помиње више пута, као један од предуслова за остваривање јединства и стварања албанске нације.

 

Даљи основ за изазивање подела је вера. Према неким подацима (4) Око 70% Албанаца је исламске вероисповести, 20% православне а око 10% њих су католици. Међутим, ни албански муслимани нису јединствени, и они се деле на суните и шиитску секту бекташија. Осим тога, на Косову и Метохији постоји и непрестано јача и вехабизам. Какав је однос Албанаца исламске и католичке вероисповести одлично показује и масовна туча око 50 албанских ученика у Тузима 2013. године, која је као мотив имала инцидент на гробљу у селу Дионоша, када су Албанци исламске вероисповести покушали да спрече једну католичку породицу да ода почаст покојнику на локалном гробљу. (5)

 

Коначно, једно од кључних средстава којима се користила Аустроугарска за остварење својих циљева било је и подмићивање, тако да се могу искористити и лични интереси албанске политичке елите како би се постигли поменути циљеви. Одличан пример (нажалост) какве резултате то може да донесе је Мило Ђукановић и његови саучесници у покушају стварања црногорске нације од Срба у Црној Гори. И уопште, Црна Гора је добар пример (опет нажалост) који показује како се наведене разлике могу веома ефикасно искористити.

 

Подела Албаније, тачније присаједињење дела њене територије, би могло да буде компензација за бомбардовање Србије и Црне Горе 1999. године.

 

Албански милијардер који живи у САД, Сахит Муја, власник компаније “Albanian Minerals“, каже о рудном богатству на Косову и Метохији и у северној Албанији следеће:

„Нова геолошка истраживања и хемијски резултати урађени од стране Albanian Minerals су показали невероватну количину минерала у северној Албанији и на Косову. Ту су и велике количине магнезијума и никла у Кукеш и Тропоја региону.

Albanian Minerals и Bytyci SHPK су повећали обим радова у изградњи инфраструктуре и износ уложеног новца и планирано је утростручити износ инвестиција у региону у 2012.

Велике резерве минерала које постоје у Албанији и на Косову вредне су стотине милијарди долара. Најзначајније на Косову су резерве угља највеће у Европи, злато, сребро, арсен, талијум, бизмут и гвожђе,типови олова и цинка и других метала.

Потенцијал у рудама у Албанији и на Косову је већи него што је било ко икада замислио.“ (6)

 

 

Литература<

 

Први део

1) https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%BA%D0%B0%D1%82-%D1%80%D0%B5%D0%B8%D0%BD%D1%82%D0%B5%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%B8-%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%BE-2/?fbclid=IwAR1MNUpxSL7MQ-2Hy45G2LWShd2iJNvddp_EcuCuO9iXYHJkB4qo-M8iJYw

2) https://www.dw.com/bs/tadi%C4%87ev-plan-za-kosovo-u-%C4%8Detiri-ta%C4%8Dke/a-15686478

3) http://www.diplomatija.com/wp-content/uploads/2018/09/Diplomatija-i-bezbednost-Broj-1.pdf

4) https://web.archive.org/web/20160304063647/http://www.sanu.ac.rs/Izdanja/SrbiNaKosovu/01AvramovSmilja.pdf

 

5) Смиља Аврамов, Постхеројски рат запада против Југославије, Igam 2008., стр. 225

6) https://www.politika.rs/scc/clanak/425625/Bombardovanje-pokazalo-nemoc-medunarodnog-prava

7) http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0352-5732/2014/0352-57321446009P.pdf

8) Смиља Аврамов, Постхеројски рат запада против Југославије, Igam 2008., стр. 147-155

9) https://www.srbija.gov.rs/cinjenice/283757

10) https://balkaninsight.com/2021/09/24/slucaj-laznih-ratnih-veterana-na-kosovu-i-dalje-izaziva-sporove/?lang=sr

11) https://pescanik.net/kacaci-na-kosovu/

12) https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0409-2953/2017/0409-29531703142D.pdf

13) Смиља Аврамов, Геноцид у Југославији: 1941-1945, 1991–, Академија за дипломатију и безбедност, 2008., стр. 219

14)  Милан Вукелић, Косово и Метохија под заставом Исламске државе, Центар за проучавање религије и верску толеранцију, Београд 2018, стр. 105-106

15) https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/da-li-je-moguc-trajni-mir-izmedju-srba-i-albanaca/

16) https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0042-8426/2019/0042-84261903326G.pdf

17) https://balkaninsight.com/2010/11/17/survey-greater-albania-remains-popular/

18) https://www.sipri.org/sites/default/files/2020-04/fs_2020_04_milex_0_0.pdf

19) https://www.sipri.org/sites/default/files/Data%20for%20all%20countries%20from%201988%E2%80%932019%20in%20constant%20%282018%29%20USD.pdf

20) https://rs.sputniknews.com/analize/202007211123052649-nemacka-naoruzava-kosovo-topovima-i-raketnim-sistemima–uz-specijalni-mig-angele-merkel/

21) https://www.novosti.rs/vesti/politika/1017647/turci-bih-nabavljaju-oruzje-albance-novosti-saznaju-uveliko-sprovodi-operacija-jacanja-tzv-vojske-kosova

22) https://www.euronews.rs/srbija/politika/29510/hrvatska-i-kosovo-potpisali-memorandum-o-razumevanju-zagreb-obecava-pomoc-u-prikljucenju-nato/vest

23) https://www.politika.rs/scc/clanak/237584/%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%9B-%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BD%D0%B5-%D1%82%D1%80%D0%B5%D0%B1%D0%B0-%D0%B2%D0%B8%D1%88%D0%B5-%D0%B4%D0%B0-%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B8-%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B5

24) https://stanjestvari.com/2014/08/08/%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D0%B2%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B-%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D0%BC%D0%BE-%D0%B4%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D0%BD-%D0%B3%D0%B0%D0%B2/

25) http://docplayer.rs/188921855-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%99%D1%83%D0%B1-%D1%88%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%80%D0%B0%D1%82-%D0%B8-%D1%80%D0%B0%D1%86%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82.html

26) https://rs.sputniknews.com/20220118/jedan-napad-na-srbe-na-kosmetu-na-svakih-65-sati-foto-1133428975.html

27) Смиља Аврамов, Постхеројски рат запада против Југославије, Igam 2008, стр. 542-543

28) https://velikirecnik.com/2015/11/12/defetizam/

Други део

1) проф. др. Ненад Милеуснић, члан одбора за економске науке САНУ, објављено у Српској речи 2004. године

2) https://hrcak.srce.hr/219027

3) Толева, Теодора (2020). Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896-1908. Београд: Издавачка кућа Филип Вишњић – Институт за европске студије. стр. 5—13. ISBN 978-86-6309-128-3.

4) Милан Вукелић, Косово и Метохија под заставом Исламске државе,, 2018 Центар за проучавање религије и верску толеранцију стр. 36

5) https://www.novosti.rs/…/%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B5…

6) February 5, 2012 Sahit Muja, President and CEO Albanian Minerals New York,www.albanianminerals.com