Београд, 23. март 2021.

Председник београдског Форума за свет равноправних Живадин Јовановић буквално се може назвати једним од легендарних представника српске дипломатије „старе школе“. У најтежим годинама за Југославију, од 1998. до 2000. године, био је на једној од најодговорнијих функција – шеф Министарства спољних послова. На тој дужности се више пута састајао са водећим политичарима из других земаља, био је у пријатељским односима са Јевгенијем Примаковом. Пред његовим очима одвијали су се процеси припреме за оружану агресију на територију суверене балканске државе.

Поводом 22. годишњице НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, у ексклузивном интервјуу са дописником међународног издања Савезне новинске агенције за Балкан, дипломата је говорио о правим разлозима операције и поделио виђење тренутне геополитичке ситуације у свету.

Били сте непосредни учесник те трагичне ситуације, видели сте је изнутра. Реците нашим читаоцима зашто је НАТО покренуо агресију на Југославију и која је била њена стварна сврха?

– Главни идеолог ове „акције“, америчко руководство, имао је неколико циљева. У принципу, нису се тицали само Србије и Црне Горе и Балкана. Морамо да погледамо дубље: Напад на СРЈ 1999. године значио је примену доктрине ширења НАТО-а на Исток, а посебно, ка Русији. Овај процес започет је већ 1989. године, након договора са Горбачовом, који су и сами западњаци прекршили!

Један од првих видљивих резултата бомбардовања било је стварање на Косову и Метохији (КиМ) највеће америчке војне базе ван Сједињених Држава – Бондстила. Следио је читав ланац нових база САД у Бугарској, Румунији, Словачкој, Чешкој, Пољској, балтичким републикама – у непосредној близини Русије.

Још 1998. године, адмирал Лејтон Смит[*1] је у Мадриду од мене тражио да се НАТО трупе распореде на Косову. Било је то током конференције Савета за примену мира у Босни и Херцеговини. У паузи за ручак адмирал Смит ме је позвао да седнемо за исти сто а потом, кад смо сели, уз осмех, ме је питао: „Зашто нас не пустите на Косово?“ Питање за мене било изненађење: заједно смо присуствовали многим преговорима, били смо као колеге, никада нешто слично предамном није покретао. Одговорио сам, такође уз осмех, полушаљиво: „Адмирале, немате на Косову посла за вас. Ако, ипак, наставите да размишљате о томе, не заборавите да смо ми тамо већ дуго“. Није инсистирао на настављању разговора о томе, иако је било више него јасно да је распоређивање америчких војника на том делу Балкана циљ стратешки САД. То ће амерички званичници и формално потврдити на самиту НАТО и кандидата за чланство крајем априла 2000. у Братислави[*2].
Напад на једну суверену земљу, први рат на европском тлу после Другог светског рата, огромна поплава пропаганде измишљотина, све то што је пратило напад 19 најразвијенијих земаља на малу, санкцијама изнурену земљу, све то и много другог, имало је за циљ да увери америчку и западну јавност уопште, да је НАТО потреба, неопходан без обзира што више нема ни Варшавског пакта, ни СССР-а, ни комунизма. Западном корпоративном, мултинационалном неолибералном систему је неопходна таква машинерија која омогућава да се огроман новац из буџета прелива у војно-индустриски комплекс. Истовремено, НАТО је инструмент тог система за глобални интервенционизам, освајање и контролу изворишта енергената, стратешких минерала, тржишта, међународних саобраћајница, нафтовода.

НАТО агресија је коришћена као преседан за неограничену употребу војне силе на планети од стране Сједињених Држава и других развијених земаља – Немачке, Француске, Велике Британије, Италије као савезника. Стога је важно схватити да су америчке власти чиниле све да доведу ствари до рата. И ово постаје јасно ако се окренемо документима и порукама са самита НАТО-а у Братислави.
Тамо су Американци, поред осталог, закључили: „Без обзира на легалистичка тумачења наших европских савезника, напад на Југославију јесте преседан и биће коришћен кад год је то потребно“. Америчка администрација Клинтона није желела мирно решење на Косову и Метохији, већ рат.

Њихов је циљ, такође, био да зауставе покушаје и тежње Европе за самоидентификацијом и аутономним одлучивањем кроз наметање круте дисциплине и обавезе служења глобалним геополитичким америчким интересима. За Сједињене Државе је такав вазални положај Старог света битан – из политичких и психолошко-политичких разлога, а не због недостатка оружја. Америчкој влади политички не одговара да сама води ратове, јер је америчка јавност лакше подноси, пружа мањи отпор ратовима ако су у њих укључени и европски савезници.

Даље, циљ агресије је био и демонстрирање снаге Сједињених Држава и слабости Русије – показивање званичној Москви и другим играчима на глобалној сцени да су немоћни. На примеру Југославије показали су да Русија не може да спречи њихове поступке, не може да помогне братској земљи. Заобилазећи Савет безбедности УН САД задале су ударац самој ОУН, међународном правном систему, систему безбедности у Европи, успостављеног Хелсиншким завршним документом, погазили су основна начела међународних односа. Показали су шта може очекивати свака друга земља која се усуди да води самосталну, нбезависну политику.

Њихов циљ није био мир, већ рат и то без дозволе Савета безбедности УН и његове контроле … И ово је постао преседан: Од тада се наводно „због борбе против Ал-Каиде“ манифестовала агресија на Авганистан, 2003. године је био напад на Ирак наводно «због оружја за масовно уништавање», затим Либија, наводно, «због заштите становништва», па Сирија, Мали, Судан итд. САД су узурпирале право да сваку тачку на планети могу прогласити америчким националним интересом и практично глобализовали оружани интервенционизам.

– Шта је у сржи тако болне жеље Сједињених Држава и инструмента, који је заправо НАТО, да организују пучеве, војне сукобе у сувереним државама широм света?

– Овде вреди обратити пажњу и на менталитет, на ароганцију руководилаца који се понашају у стилу представника «изузетне нације»„изабраног народа“, државе за коју не важе никакви принципи и стандарди који важе за остали свет. Карактерише их веровање да могу да прераде историју и прилагоде је својим интересима, као да на свету треба да постоји само једна сила која може да наређује другим земљама. Али, историја се ипак не може избрисати, или зауставити, она опстаје и наставља се.

Крајњи циљ агресије на Југославију био је наметање апсолутне моћи Сједињених Држава на планети и поништавање партнерства или равноправности било које друге силе или земље, укључујући Русију и Кину. Тада ове државе нису биле тако јаке као сада. Било је то време када је Америка „ухватила звезду“ … Бела кућа је сматрала да САД могу да раде шта год желе, без препрека или отпора.

Али, тада нису очекивали тако драстичне промене у Москви какве су настале доласком Путина. Веровали су да ће на председнички положај доћи њихов фаворит Виктор Черномирдин, или њему слична особа – никако Путин. Испало је другачије, на срећу Русије, Европе и међународних односа уопште. Драго нам је што је Русија снажна и независна сила, што се данас ни једно глобално питање не може решити без њеног учешћа – не само зато што смо братске државе, већ и зато што је то добро за Европу. Неопходно је ограничити тиранију на глобалном нивоу. Америчка изузетност постаје старомодна фраза која се похрањује у архивима.

Како су Сједињене Државе показале да желе рат? А када сте схватили да је бомбардовање неизбежно?

– Неколико година пре почетка агресије, Србија је била врло активна у трагању за мирним и одрживим решењем питања Косова и Метохије кроз признавање широке аутономије покрајине, уз поштовање српског устава и територијалног јединства Србије. Јединствена војска, јединствени систем привреде, безбедности и спољне политике – са потпуном самоуправом албанске националне мањине у образовању, култури, националном, духовном и културном идентитету, локалном развоју.

И сам сам више пута присуствовао преговорима председника Милошевића са Американцима, Европљанима и знам да је увек истицао да нико не жели да се меша у самоуправу Албанаца на Косову. Било је планирано да Албанци и друге националне мањине на Косову имају пуну заштиту права у складу са међународним стандардима и сопственим документима, уз једини услов – да поштују суверенитет и територијални интегритет Србије. Међутим, Албанци су увек, по инструкцијама САД, одбијали такве преговоре док се тероризам ширио. САД и њихови европски савезници су годинама, ако не и деценијама, финансирали, снабдевали оружјем и обучавали терористичку Ослободилачку војску Косова (ОВК). Ту су такође биле укључене, пре свега, Немачка, Велика Британија, у мањој мери – Италија, па чак и Швајцарска. Из свега тога намеће се закључак да они нису желели мирно политичко решење већ рат. Слично је било и у Босни 1992. када су САД рекле Изетбеговићу да повуче потпис испод Кутиљеировог плана за мир у Босни након чега је избио грађански рат који је окончан тек 1995. Споразумом из Дејтона. САД нису желеле договор о мирном решењу за Косово ни у Рамбујеу, већ само алиби за агресију НАТО 1999.

Америка је припремала терен за рат и управо она сноси највећу одговорност за ситуацију на Космету 1998. године. Када је албанска побуна неутралисана, прекоморски „партнери“ били су изненађени успехом српске и југословенске владе, које су успеле да разбију терористе у Покрајини. Зато су одлучили да изврше страховит притисак на Србију, да је присиле да прихвати мисију ОЕБС-а, како би наводно „верификовала“ ситуацију на Космету и како би била сигурна да је тамо све мирно.

Према свим документима, ово је требало да буде цивилна, ненаоружана посматрачка мисија састава 1.500 „верификатора“[*3]. Међутим, испоставило се да су сви они који су тада дошли у регион, изузев из Русије, били бивши официри, обавештајци, војни и полицијски службеници. Били су то одабрани професиони војни и полицијски шпијуни обучени у цивилна одела, у режији САД, под капом ОЕБС-а.

У почетку је и Русија у Бечу гласала за ову мисију, а Кремљ открио превару кад је било касно. Као резултат, мисија је оживела терористичку организацију и наставила је да је опрема модерним средствима за комуникацију и оружјем – припремајући милитанте ОВК за рат као пешадију НАТО, а не услове за мир.

– Кажете ли то на основу посебних, нејавних информација којима сте имали приступ?

– Много је информација, јавних и нејавних. Неке су „из прве руке“. Тако, на пример, немачки дипломата, Дитмар Хартвиг, који је био шеф мисије ЕУ (ЕЕЗ) на Космету[*4] у исто време када је Вокер био на челу мисије ОЕБС-а, говорио ми је да је Вокер непрестано говорио сарадницима у свом окружењу, да распоређивање НАТО војске на Косову и Метохији нема цену нити алтернативу, да зато треба све да чине што води томе циљу. Хартвиг је имао читаву мрежу представника у сваком већем насељу на Космету. Од њих је добијао дневне извештаје, на основу којих је састављао недељне и месечне, и све то слао Брислу (ЕЕЗ), Бечу (ОЕБС) и Берлину. Дакле, био је веома добро упознат са стварношћу у целој Покрајини.
У свом писму канцеларки Ангели Меркел од 26. октобра 2007. године Хартвиг, поред осталог, наводи:
«Ни у једном једином извештају између краја новембра 1998. и евакуације непосредно пред избијање рата, не помињу се већи или систематски злочини Срба над Албанцима, нити се макар у једном једином случају говори о геноциду или сличном инциденту/злочину… Насупрот томе, у мојим првим извештајима стално се понављало како с обзиром на све учесталије нападе тзв. ОВК на српске извршне власти, њихове безбедносне снаге и снаге реда показују значајну уздржаност и дисциплину. Био је јасан и изнова потврђиван циљ српске администрације да се што прецизније придржава одредаба Споразума Милошевић-Холбрук[*5] и тако међународној заједници не пружи оправдање за интервенцију… Колективно понашање земаља чланица ЕЕЗ (ЕУ), пре и након избијања рата, свакако даје повода за озбиљну забринутост зато што је изостала истина а веродостојности међународне заједнице нанета штета».[*6]

Нажалост, Хартвиг више није међу живима, али његови извештаји са Космета и његова писма Ангели Меркел, заувек ће сведочити о прљавим методама коришћеним за правдање агресије НАТО на Србију (СРЈ), лицемерју и неморалу америчких и европских политичара и организованом спречавању јавности да сазна истину. Треба рећи да уз Хартвига, велике заслуге у одбрани истине, разоткривању обмана и хегемонистичких циљева САД/НАТО имају, такође, немачки политичар Вили Вимер који је био и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а, немачки генерал Хајнц Локвај и многи други.

Овде можете видети јединство стратешких циљева НАТО и ЕУ, подела према обрасцу „ЕУ је добра, а НАТО лош“ је релативна, јер 90% од онога што је вашингтонска стратегија доминације и експлоатације других земаља, и ЕУ прихвата. Реч је о пирамидалном концепту глобалних односа, где САД стоје на врху, са НАТО-ом као инструментом силе, а испод њих су све остале државе које морају да се покоре – укључујући савезнике па и саму ЕУ.

– Испада да истински циљеви долазе у директан сукоб са званичним циљевима агресије?

– Званично, један од задатака био је спречавање хуманитарне катастрофе. Међутим, избеглице су се појавиле и почеле масовно да напуштају своје домове тек након што је НАТО почео бомбардовање Космета и целе Југославиј 24. марта 1999. Пре тога није било «масовних злочина», ни «масовног кршења људских права» који су наводно довели до тога да припадници албанске мањине напуштају своје домове и одлазе у Албанију или данашњу Северну Македонију. То потврђују и званични извештаји Мисије за надгледање ЕЕЗ (ЕУ), писма шефа ЕЦММ Дитмара Хартвига канцеларки Ангели Меркел и други кредибилни извори. Терористичка ОВК је насилно протеривала сународнике из њихових села пратећи их до граница суседних земаља како би НАТО и западни медији под њиховим утицајем, имали материјала за ширење оптужби против српских снага безбедности. Свесно су изазивали избеглиштво и страдање да би га медијима и изјавама званићника приписивали српским снагама безбедности и одбране. Ни то, као што је познато из искустава током грађанског рата у Босни и Херцеговини, није било ништа ново.
Да би оправдали почетак оружане агресије, НАТО редитељи су легитимну антитерористичку акцију српских снага безбедности против припадника терористичке ОВК 15. јануара 1999. у селу Рачак, прогласили као «масакр цивила». Ова антитерористичка акција је била претходно пријављена посматрачкој мисији ОЕБС-а, КВМ и њени посматрачи су пратили њено извођење на лицу места.

Истражитељка надлежног државног тужилаштва у Приштини Даница Маринковић, када су терористи разбијени, најбрже што је могла, стигла је на лице места да изврши увиђај и обезбеди све чињенице у складу са законом. Међутим, када је стигла на лице места, непознате особе су пуцале на њу из аутоматског оружја, спречавајући је да у том часу изврши увиђај. Очигледно је Вокеру било потребно време да изаврши инсценацију укључујући премештање тела, пресвлачење погинулих у цивилна (сељачка) одела и друго како би се антитерористичка акција америчкој и светској јавности представила као «масакр цивила».

Пре доласка новинара на лице места, погинули су пресвлачени, погинулих у размени ватре премештана како би изгледало као да су сви стајали у линији на малом простору, да би се представило као да су стрељани изблиза. Међутим, ране на телима, парафинске рукавице и други докази показивали су да су ове особе погинуле на различитим местима, из различитих праваца и са различитих удаљености, као и да су током операције користиле ватрено оружје. Извештај међународног тима патолога[*7] које је, у име ЕУ, предводила Др Хелена Ранта, финска дентисткиња (!), дуго је скриван од јавности у коридорима ЕУ, ипак није потврдио тезу о «масакру» и убиствима из непосредне близине.
На заједничкој конференцији за штампу, Вокер је, незадовољан излагањем Хелене Ранта ову финску лекарку гађао хемијском оловком.

Значајно је подсетити да је оптужба за «масакр цивила» у Рачку била међу првим тачкама тужбе против југословенског председника Слободана Милошевића пред тзв. Хашким трибуналом, али да је убрзо након почетка тог процеса, та тачка волшебно повучена. За «случај Рачак» у Хагу није оптужен ни један други српски или југословенски руководилац. Независно од свега, у историји ће остати забележено да је Рачак, заслугом Вокера, Клинтона, Блера и Шредера, одиграо улогу окидача за агресију НАТО на Србију (СРЈ).

– Како су заправо протекли преговори у Рамбујеу?

– Оно што се, под директним притиском САД (Олбрајтове) и Велике Британије (Кук), уз асистенцију Француске (Ведрин) одвијало у овој прелепој француској палати надомак Париза тешко је назвати преговорима. Заправо, тамо није било никаквих преговора, нити договора, најмање билокаквог споразума. То је била још једна представа за необавештену и обмануту јавност на Западу, у америчкој режији. Америчким редитељима циљ није био постизање мирног решења на Космету нити стабилност Европе, већ обезбеђивање алибија за лансирање првог рата на тлу Европе после Другог светског рата, трајна дестабилизација «меког трбуха Европе» и распоређивање америчких војника на Балкану. Може се рећи да је Рамбује најнижа квота пада европске самосталности и идентитета после Другог светског рата. Саглашавајући се са исфабрикованим лажима, Европски лидери су прихватили први рат на тлу Старог Континента од краја Другог светског рата. Они су увукли Европу у рат против себе саме, понизили је и лишили је стабилности на дужи рок. Од свега тога нема ни брзог ни лаког ослобађања. Процес окретања Европе себи ће бити утолико дуготрајнији, болнији и неизвеснији уколико њен економско-технолошки-финансијски најмоћнији део, бар привремено, налази шансу за своје геополитичке интересе у повлађивању америчком хегемонизму и доминацији.

Рамбује је моменат када Европска политичка елита театрално потврђује своју немоћ, и беспоговорну лојалност САД као свом сизерену, на неодређено време.
Рамбује је место где су били представници Југославије, Србије и Албанаца са Косова и Метохије, али где ни минут нису вођени преговори, није потписан ниједан документ или споразум. Ово је била обична манипулација америчких „алиби дипломата“. Постоји текст на 40 страница који су написали Американци, без преговора. Ова представа је постављена с једним циљем – да се јавност увери да са Милошевићем нема мирног решења, осим бомбардовања. Текст понуђен српско-југословенској делегацији садржи одредбе на основу којих се НАТО распоређује по целој територији СР Југославије, да НАТО може преузети читав електромагнетски спектар СРЈ, све радио и ТВ станице, да може без одлуке домаћих власти затворити било којег грађанина, да су припадници НАТО изузети од грађанске, кривичне, управне или било које друге опдговорности и слично.

Хенри Кисинџер ми је рекао током нашег састанка у Њујорку да је овај документ срамотан и да уопште није требало да се појави на светлост дана, те да докуменат са таквим одредбама не би потписала ни једна држава на свету која бар и мало држи до свог суверенитета и достојанства. То није оцена министра Југославије или српског националисте, то је оцена бившег америчког државног секретара – а било је много сличних оцена других светски реномираних личности.

Овде је важно приметити писано сведочење пуковника Џона Кросланда, британског војног аташеа у Београду, који је у документу послатом Хашком трибуналу приметио да су у мају 1998. године Клинтон, Олбрајт и Блер одлучили да сруше Председника Слободана Милошевића. Истовремено су ценили да би им терористичка ОВК могла помоћи у спровођењу тог пројекта. Од тог тренутка, написао је пук. Кросланд, постало је потпуно неважно шта он или било ко други на свету мисли о овој терористичкој организацији …
Јасно је да он не каже ништа добро о Србији, Југославији и Милошевићу, али је ипак помогао да се схвати шта се дешавало и по чијим плановима.

За грађанске ратове 1992.- 1995. У Босни и Херцеговини, Хрватској биле су сличне пропагандне и друге припреме, лансиране сличне оптужбе против српског руководства и српског народа. Анти-српска политика и логика је лако препознатљива од разбијања СФРЈ, преко разбијања СРЈ, до агресије НАТО и данашњих настојања да се разбије и сама Србија.

– Често кажете да је 24. марта 1999. био почетак пада америчке власти. Зашто тако мислите?

– Ово је апсолутно тачно! Све што је тада учињено довело је до пада поверења у НАТО и америчку администрацију. Сада је тешко пронаћи барем једну државу на свету која им верује. НАТО предвођен САД-ом је први корак у провалију направио управо агресијом на Југославију.

Послушност других држава према САД заснована је превасходно на страху од њихове моћи, али им нико не верује. Они се плаше америчке каубојске грубости и дрскости, јер је то једини начин да се објасни понашање Америке и њених администрација и пре Бајдена. Имају дугу историју расизма, сегрегације који су и данас на сцени, Истовремено, себе сматрају изузетном, најмоћнијом и непобедивом нацијом. Каква је то демократија која шири страх и неизвесност код других земаља и народа, која себи присваја неограничено право да војно интервенише било где, без одлуке СБ УН, која другима држи лекције о људским правима а америчке староседеоце држи у резерватима, грађане црне, браон и жуте боје коже сматра грађанима друге класе?!

Пратећи своје и светске берзе виде како њихова тежина и улога у глобалном поретку слаби, опада. Слични процеси опадања њихове моће очитују се и у другим областима све до политичког утицаја. Њихова је логика – ако сваког дана мира Кина и Русија добијају на убрзању развоја, ако смањују разлику у развијености, моћи и утицају, чему им служи нагомилано оружје. Верујем да има и вишка тзв. јастребова који осећају „свраб“ у длановима и верују да би престао уколико би употребили нуклеарно оружје да зауставе напредак Русије и Кине. У томе лежи највећа опасност од глобалног сукоба и истребљења савремене цивилизације. Сигуран сам да Москва и Пекинг ово добро разумеју.

– Шта можете рећи о тренутној геополитичкој ситуацији?

– Искрено говорећи, ово што се данас догађа на Западу може се са назвати делом припрема за рат. Ако сваке године по више пута мобилишете 40-50 хиљада војника, ако месецима пребацујете војну технику, ракете, бомбардере с једног краја Атлантика и Пацифика на други, ако се цивилна инфраструктура ЕУ у потпуности прилагођава потребама војске, што се раније није догодило, ако се у пракси одвија милитаризација политике, финансија, медија, дипломатије, индустрије и инфраструктуре, када непрекидно слушамо ратнохушкачку реторику, када већ имамо економски рат и масовне војне вежбе уз границе државе које су проглашене као опасне, ауторитарне, ревизионистичке, изворе малигних утицаја – шта још можете очекивати?

Прошле године НАТО је изводио вежбе у Балтичком мору – «Бранилац Европе 2020.». За мај ове године најављене су вежбе НАТО у Црном Мору «Бранилац Европе 2021» а нешто касније и «Бранилац Индо-Пацифика 2021» … Они који бар с времена на време погледају мапе већих размера схватају да САД/НАТО покушавају да опколе Русију и Кину, цео Евро-Азијски простор.
Изгледа да су коначно одустали од покушаја да привуку Москву у савез против Пекинга и обрнуто, Пекинг против Москве. Рекло би се да је то логичан закључак. Али, калкулације да се истовремено окрену и против Русије и проптив Кине тешко да говоре о разуму, реализму или излазу из прошлости. Ипак, добро је што и Русија и Кина имају довољно мудрости да доносе исправне одлуке, мудрости да се договарају и чврстине која одвраћа.

За враћање на униполарни поредак и спречавање мултиполаризације глобалних односа, већ је касно. Једноставно, то се не може постићи, чак ни оружјем, па ни нуклеарним. Историја нас учи да су све империје имале свој почетак, успон, врхунац након чега су следили бржи или спорији падови и одлазак у историју. Зашто би у овој епоси чији смо сведоци било другачије? Зато што је реч о империји изузетности, или изузетних? Тешко. Која империја, који императори нису сматрали да су изузетни? Изазивањем ратова у кретању низбрдо, само је убрзавало њихове падове.

Има изгледа за оцену да су се у овој фази одлучили за стратегију за примену стратегије економског исцрпљивања коју су испробали током хладног рата. Кренули су санкцијама, протекционизмом, трком у наоружању и мешањем у унутрашње послове, односно, унутрашњом дестабилизацијом, не би ли економски и финансијски исцрпљивали Русију и Кину, изазивали социјално незадовољство, сепаратизам и дестабилизацију.

Председник Путин, кога настоје да демонизују попут бившег југословенског председника Милошевића, одговорио је стратегијом диверзификованог развоја привреде, интензивирањем развоја сопствених технологија, тржишта, и спровођењем четврте индустријске револуције. Председник Си Ђинпинг обезбеђује стабилан економски раст, континуитет стратешке глобалне иницијативе Појаса и Пута, раст животног стандарда, промовише Кину као поузданог глобалнопг партнера у многим областима, укључујући и борбу против пандемије Ковид 19. Две глобалне силе растуће моћи постале су стратешки партнери који координирају своје развојне и друге приоритете.

– А шта је са Србијом?

– Уверен сам званични Београд схвата опасност које и по Србију представљају покушаји дисциплиновања и сврставања земаља на «демократске» и «ауторитарне», на «малигне» и «бенигне», «ревизионистичке» и «легитимистичке», наметања новог хладног рата са опасношћу неконтролисаног избијања рата између суперсила. Да, глобални рат, коликогод био невероватан, не сме се искључити, не смемо се навићи на трендове продубљивања неповерења, ратнохушкаче реторике, убрзавање трке у наоружању, демонстрације силе увек на вишем нивоу. Рекао бих да све то представља растућу опасност по мир на планети. Подразумева се да као мала земља Србија мора да се бави Балканом. Истовремено, међутим, Београд се мора залагати за мир и партнерство и равноправност у Европи и у глобалним односима. На то нас обавезује и нерешено питање статуса Аутономне покрајине Косова и Метохије. Даље погоршање глобалних односа негативно би утицало на перспективе мирног, праведног и одрживог решења тог питања од виталног значаја за Србију и српски народ, на остваривање наших интереса и права утврђена резолуцијом Савета безбедности 1244. Патили смо као жртве неједнакости, санкција, агресије – глас Србије, као симбола страдања од стигматизације, кршења међународног права, санкција, терроризма и агресије има знаћајну тежину. Због свега тога и много другог, сматрам да је потребно да се глас Србије у прилог мира, сарадње и попуштања, глас у прилог дијалога, равноправности, мултилатерализма и партнерства, чешће чује и на европском и глобалном плану.

Циљ западних земаља је да окрену курс Србије против Русије. Даноноћно раде на томе и верују да могу поновити искуство Мила Ђукановића (актуелног председника Црне Горе, који је подржао санкције против Русије. – Напомена. ФАН). Верујем да су Београд и Москва свесни тога и да развијају односе и сарадњу која је у складу са стратешким партнерством и која делује одвраћајуће у односу на све злонамерне покушаје и настојања. Наша сарадња одлично напредује у енергетици, модернизацији инфраструктуре, инвестицијама, пољопривреди, науци, здравству, култури. Посебни значај има наша сарадња у одбрани и безбедности, производњи и модернизацији одбрамбене технике. У току је реализација капацитета за производњу руске антиковид вакцине у Београду. Србија је захвална Русији на постојаној принципијелној и пријатељској подршци на међународном плану, посебно у Савету безбедности УН где се Русија као стална чланица залаже за решење питања статус покрајине Косово и Метохија на основу и у оквиру резолуције СБ УН 12444.

Мултиполарност је постала неповратна стварност. Неопходно је успоставити структуре које одражавају мултиполарност. ШОС је једна структура, ЕАЕУ друга, БРИКС трећа, Нова развојна банка четврта итд. Потребно је убрзати конституисање структура које ће консолидовати нове глобалне односе, објединити енергију стварањем демократског, отвореног, инклузивног светског поретка заснованог на равноправности и истинском партнерству.

(фусноте)

[1] Командант НАТО у Европи
[2] В. писмо немачког политичара Вили Вимера канцелару Герхарду Шредеру, од 2. Маја 2000., Актуелна питања спољне политике, Београдски форум за свет равноправних, Београд, 2007., стр. 73-77
[3] Назив: Мисија за верификацију на Косову (Kosovo Verification Mission)
[4] Мисија Европске економске заједнице ЕЦММ (European Community Monitoring Mission – ECMM)
[5] Споразум постигнут 13. октобра 1998.
[6] Живадин Јовановић „1244 кључ мира у Европи“, Београдски Форум за свет равноправних, Српска књижевна задруга, Београд, 2018., стр. 862-5
[7] Поред патолога из земаља ЕУ, у утврђивању стручног налаза учествовали су патолози из Белорусије, као и екипа патолога СР Југославије