Реаговање поводом беспризорног покушаја избацивања Невене Јовановић са седнице скупштине Савеза слепих Србије

Београд, 26. јун 2021.

Поштовани читаоци,

Многи су ме молили, јер сматрају да завредњује пажњу да се огласим поводом нечувеног поступка управног одбора Савеза
слепих Србије и већине чланова Скупштине тог Савеза, када су покушали да са седнице Скупштине избаце Невену Јовановић,

и своје реаговање објавим у електронском часопису Човек од речи.

Пре него што се позабавим том темом, желим најпре да укажем на чињеницу да руководство Савеза слепих Србије већ дуги низ година одржава праксу дискриминације како својих слепих чланова тако и других слепих лица у Србији – оних који су изван чланства у Савезу.

Стара пракса

Иако вам се може чинити да ово о чему пишем нема везе са вама, ипак има, јер оно што се дешава у Савезу слепих Србије јесте слика и прилика свега онога што се дешава у српском друштву и држави Србији, те се дешавања у Савезу слепих Србије лако препознају као „вечно понављање истог“, као нешто што се многима дешава у различитим институцијама, удружењима, организацијама, привредним друштвима и на различитим нивоима: трпљење и подношење неправди, кршење закона, добрих обичаја и морала уопште, недостатак заштите елементарних људских и грађанских права од самовоље појединаца који су приграбили моћ и њихових послушника…

Пре него што пређем на главну тему, изложићу три, од многих, примера како челници Савеза слепих Србије и највиши органи Савеза, којима ови руководе, крше и сопствени Статут, сопствене правилнике и законе Републике Србије и то без сношења икаквих последица.

Први пример

2007. године Савез слепих Србије је објавио конкурс за пријем у радни однос једног лица на пословима секретара Савеза слепих Србије. На конкурс се јавило 5 кандидата. Према условима које прописује Статут Савеза слепих Србије и Правилник о систематизацији радних места, само један од пријављених кандидата испуњавао је услове. Шта је урадио Савез слепих Србије, а по налогу Милана Стошића, председника Савеза?

На разговор са комисијом за пријем једино није позван кандидат који је испуњавао услове конкурса (Статута и Правилника). Случај је хтео да сам ја био тај кандидат који је једино испуњавао услове.

Упркос упозорења тадашњег секретара Савеза да таквим поступком Савез поступа мимо закона и да може доћи до судског спора, по Стошићевом налогу комисија доноси одлуку да се упосли једна жена која, наравно, није испуњавала услове, али је Стошић сматрао да ће преко њеног мужа остварити неке користи.

Повео сам судски спор и оборио конкурс. Како Закон о раду не предвиђа да је послодавац у обавези да запосли лице које је спор добило, управни одбор савеза доноси 2008. године одлуку о раскиду уговора о раду са госпођом и именује секретара из реда својих упосленика.
На седници управног одбора, председник Стошић каже да су поступили незаконито и да морају да раскину уговор. Ни речи о томе да је он натерао комисију за пријем да поступи незаконито, упркос упозорења које је добио од правника; ни речи о томена управном одбору да би он као виновник безакоња морао да сноси некакву одговорност.

Други пример

Удружење слепих-слабовидих Свети Вид града Смедерева је у јуну 2016. године одржало две за ово удружење значајне активности: 27. јуна је обележило славу Удружења, а 28. јуна организовало хуманитарни концерт. О овим својим активностима председник Удружења слепих-слабовидих Свети Вид, Властимир Лекић послао је главном и одговорном уреднику звучног часописа „Мозаик“ Савеза слепих Србије кратку информацију (непуна једна страница) о ове две активности уз молбу да буде објављена у часопису.

Од „глодура“ (главног и одговорног уредника) Горана Пећанца добио је усмено обавештење преко телефона да би он, уредник, објавио ту информацију, али је управни одбор Савеза то забранио. На захтев Лекића да добије писмено обавештење о томе да чланак неће бити објављен, јер то забрањује УО, остао је без одговора. Лекић се писмено са изтим захтевом обратио и управном одбору Савеза, али никада од њих није добио ни усмено ни писмено разјашњење. Све се свело на усмено обавештење које му је дао глодур Горан Пећанац.

Оваквим поступањем, главни уредник „Мозаика“ Пећанац и управни одбор Савеза прекршили су и Закон о јавном информисању и медијима РС, као и сопствени Статут.

Ево шта каже члан 4. Закона о јавном информисању и медијима:
«Јавно информисање је слободно и не подлеже цензури.
Забрањена је непосредна и посредна дискриминација уредника медија, новинара и других лица у области јавног информисања, нарочито према њиховој политичкој опредељености и уверењу или другом личном својству.
Не сме се угрожавати слободан проток информација путем медија, као ни уређивачка аутономија медија, а нарочито вршењем притиска, претњом, односно уценом уредника, новинара или извора информација.
Физички напад на уредника, новинара и друга лица која учествују у прикупљању и објављивању информација путем медија кажњава се на основу закона.
Слобода јавног информисања не сме се повређивати злоупотребом службеног положаја и јавних овлашћења, својинских и других права, као ни утицајем и контролом над средствима за штампање и дистрибуцију новина или мрежама електронских комуникација које се користе за дистрибуцију медијских садржаја.
Информисање о питањима од интереса за јавност.»

А ево шта каже члан 48. истог Закона:
„Медиј мора имати одговорног уредника.
Главни уредник медија има својство одговорног уредника тог медија.
Одговорни уредник за поједино издање, рубрику, односно програмску целину одговара за садржај који уређује.
Одговорни уредник не може бити лице које ужива имунитет од одговорности.
… „

Из цитираних чланова Закона јасно је да је учињена његова вишеструка повреда. Потпуно је јасно да је једино глодур одговоран за оно што ће се објавити у гласилу и да није у обавези да иде по мишљење код председника или било ког органа Савеза. Одговорни уредник поступа по сопственом уверењу. Пећанац каже да би он, када би се он питао, а видимо да се по Закону о јавном информисању једино он и пита, Лекићев чланак објавио, али му то не допушта управни одбор. Овде се, дакле, ради о страху уредника да може сносити санкције уколико објави један безазлени чланак; да може бити на неки начин кажњен од Стошића, јер управни одбор безпоговорно и једногласно увек доноси оне одлуке које Стошић смисли. Дакле, овде се ради о уцени или прикривеним претњама спрам одговорног уредника.

Удружење „Свети Вид“ није у саставу Савеза слепих србије, па то може бити повод да се управни одбор Лекићу свети на овај начин, забрањујући да објави његов чланак. Демонстрира се сила. Ако кажем да тај часопис објављује чланке из Јапана, Румуније, Бугарске и са других меридијана о активностима слепих, а одбија да објави чланак о активностима слепих у Смедереву, јасно је да се ради о најгрубљем виду дискриминације слепих од стране Савеза слепих србије који се, тобож бори за права слепих и против њихове дискриминације.

Повређен је и Статут Савеза, јер тамо јасно пише у Члану 1, став трећи:
„Остварујући циљеве и задатке утврђене овим Статутом Савез делује у јавном интересу и обавља јавна овлашћења поверена законом.“

Држава Србија даје нека овлашћења Савезу да у њено име пружа услуге слепима Србије без обзира да ли јесу или нису чланови Савеза. Тако, на пример, Савез слепих Србије (све њене чланице)оверавају књижице за међуградски превоз слепих. Успут да кажем да је и у овој ствари Савез кршио законе и сопствени Статут када је дуго времена одбијао да слепима Удружења „Свети Вид“ оверава књижице. Тај проблем је решен тек 2013. године мојом интервенцијом и интервенцијом тадашње поверенице за заштиту равноправности Невене Петрушић, а по жалби Властимира Лекића.

Министарство културе Републике Србије већ више од пола века, сваке године, финансира и суфинансира информативну (часописи) и издавачку делатност Сaвеза слепих Србије, што ће рећи, да Савез добија новац од државе за своја информативна гласила (солидне новчане износе и за издавачку делатност, почев од 2014. године од истог Министарства добија вишемилионске износе. Те, 2014. добио је 12 милиона динара, а тај износ се увећавао сваке године, те нема право да ускраћује слепима који нису чланови Савеза слепих србије да објављују прилоге у тим гласилима, или да им ускрати коришћење Брајеве и звучне књиге. Наравно, потпуно је одговорни уредник слободан да одабере шта ће објавити, али када уредник каже да би он објавио чланак, али му не допушта управни одбор, или му не допуштају Милан Стошић и Јелена Стојановић, ту се више не ради о слободној одлуци уредника већ о кршењу најмање два закона и и Статута Савеза слепих Србије. Такво поступање уредника Пећанца је бедно, као и многих других уредника и новинара у Србији, јер се они не користе својим правима из Закона који им гарантује високи степен самосталности и слободе.

Лекић је поднео жалбу канцеларји повереника за заштиту равноправности. Његова жалба је одбијена само зато што је поступак водила в.д. заменица поверенице за заштиту равноправности, извесна Мирјана Кецман. Очито да је она као правница била неука или неспособна да провери све релевантне чињенице. У свом негативном одговору (IF 720/2016, бр. 07-00-530/2016-02 датум: 4. 11. 2016.) на Лекићеву жалбу написала је следеће:
„Дакле, да би неко неједнако поступање или прављење разлике било дискриминација у складу са Законом о забрани дискриминације, потребно је да је конкретан акт неоправдан и заснован на личном својству. Савез слепих Србије представгьа добровољно и невладино удружење, чији су чланови/це слепа и слабовида лица удружена у организације које морају испуњавати одрђене услове да би биле у саставу Савеза слепих Србије. Савез се, између осталог, финансира и од чланарине и није директан корисник буџета Републике Србије. Из тих разлога, Савез нема обавезу да у часописима намењеним члановима и чланицама Савеза објављује текстове о активностима оних организација и удружења која нису у саставу Савеза.»

Видимо да је овде Кецманова неистинито приказала стање ствари. Савез слепих Србије је редовни прималац новца из државног буџета управо и за информативну делатност и то више од 50 година, сигурно и од самог оснивања 1946. године што се лако утврђује увидом у решења Министарства културе о додељеним средствима Савезу. Нејасно је откуд Кецмановој закључак, који је нетачан и зато бесмислен, да су часописи Савеза намењени за читање само члановима савеза. Часописе Савеза читају и слушају и људи из иностранства који нису нити држављани Републике Србије, а још мање су чланови Савеза. И откуда Кецмановој закључак да часописи Савеза немају никакву обавезу да објављују прилоге о активностима удружења слепих или слепих и слабовидих која нису у саставу Савеза? Држава не даје савезу толики новац, истовремено га ускраћујући другим удружењима када се јаве на конкурсе за финансирање информативне делатности, зато да би Савез дискриминисао те друге који се не допадају председнику Савеза – Милану Стошићу. У држави увек кажу онима чије пројекте одбију: «Ми већ финансирамо часописе Савеза слепих Србије. Можете тамо објављивати своје прилоге.»

Да не дужим. Мирјана Кецман није ваљано спровела поступак утврђивања чињеница. то што је уредник рекао Лекићу да би он чланак објавио, али му не дозвољава управни одбор, управо је доказ да се ради и о повреди Закона о јавном информисању и о повреди Закона о спречавању дискриминације, јер је управни одбор забранио уреднику )што је кршење првог закона), а из разлога «личног својства» (што је кршење другог Закона) Властимира Лекића да је неподобан, јер Удружење које води није у саставу Савеза слепих србвије, а и познато је да је Лекић критиковао рад Савеза.
Зашто Кецманова није позвала на разговор Пећанца и Лекића да под заклетвом дају изјаве да ли је између Пећанца и Лекића вође наведени разговор из ког се види да су закони прекршени и да се ради о дискриминацији?
Када би се правницима одузимале дипломе након оваквих гафова, сигурно би радили савесније.

Оно што је, такође, несхватљиво, када вам повереник за заштиту равноправности донесе негативно решење, ту се поступак завршава иако је учињена крупна неправда и од стране ове канцеларије, чиме је, у конкретном случају, управо повереник саучесник у дискриминацији, подносилац жалбе нема право да поведе управни поступак нити да покрене приватну парницу. Мирјана Кецман свој Одговор Лекићу завршава речима:
«У складу са законом није прописана могућност изјављивања жалбе и приговора против
правних аката које Повереник доноси.» Баш лепо, повереник је изнад права и правде чак и ако донесе правна акта која су у супротности са законима и правдом,.

Било је довољно да Мирјана Кецман погледа решења министарства културе о додели средстава Савезу слепих Србије за информативну делатност и било би јасно да је од стране Милана Стошића и Алексе Алексића (књиговође и финансијског менаџера Савеза) обманута и да је прочитала део члана 1. Статута Савеза који сам цитирао, било би јој јасно да се у доношењу решења не може ослањати само на оне делове Статута који одговарају дискриминатору. Осим овога, наравно, потребно је да онај ко спроводи поступак буде поштена и савесна особа.

Навешћу само два решења министарства културе и медија Републике Србије да бисте видели да не говорим у правно и да ништа од горе реченог нисам измислио.

„РС“, бр.83/14, 58/15 и 12/16 – аутентично тумачење), Закона о буџету Републике Србије за 2017. годину („Службени гласник РС“ број 99/16) и Одлуке Министарства културе и информисања, број: 451-04-6/2017-04, од 17.01.2017. године, министар културе и информисања доноси РЕШЕЊЕ о расподели средстава по расписаном Конкурсу за суфинансирање пројеката из области јавног информисања особа са инвалидитетом у 2017. години
На основу члана 25. Закона о јавном информисању и медијима („Службени гласник»
Под р.б. 6. читамо:
«6 Савез слепих Србије Премостимо све већи информативни јаз 481 404,000”
Видимо да је за 2017. годину Савез слепих Србије из државног буџета Србије добио за информативну делатност 404 хиљадe динара.

Погледајмо и Решење из 2016. године:
«Број: 401-01-172/2016-04
Датум: 28.06.2016.
На основу члана 25. Закона о јавном информисању и медијима („Службени
гласник РС“, бр.83/14, 58/15 и 12/16 – аутентично тумачење) и Закона о буџету
Републике Србије за 2016. годину („Службени гласник РС“ бр. 103/15) и чл. 95 – 97
Уредбе о правилима за доделу државне помоћи („Службени гласник РС“ бр. 13/10,
100/11, 91/12, 37/13 и 97/13), Одлуке Министарства културе и информисања, број:
451-04-1/2016-04, од 29. фебруара 2016. године и предлога Одлуке о расподели
средстава по Конкурсу за суфинансирање пројеката из области јавног
информисања особа са инвалидитетом у 2016. години, донете од стране Комисије…
министар културе и информисања доноси РЕШЕЊЕ о расподели средстава по расписаном Конкурсу за суфинансирање пројеката из области јавног информисања особа са инвалидитетом у 2016. години“
Под р.б. 3 пише следеће:
„3 Београд Савез слепих Србије Бољим информисањем ка инклузивнијем друштву 500,000“
Видимо да је Савез 2016. године за информативну делатност из државног буџета Републике Србије добио 500 хиљада динара.
И тако редом уназад до 1947. године.

Трећи пример

Уважени читаоче и уважена читатељко не замерите ми због наизглед опширности. Веома је важно да се ове ствари и дисфункције и анти-социјалне појаве схвате.

О трећемпримеру само укратко, јер се своди на претходни пример. Још није дошло до повереника за заштиту равноправности, али је на том путу.

Петар Будаи, председник Организације слепих и слабовидих Кикинда, Чока и Нови Кнежевац, послао је глодуру Горану Пећанцу четири прилога за објављивање.
1. “У знаку Бјелог штапа” – монодрама која је одржана у градској библиотеци Кикинде; публику чинили слепи и други грађани; у публици су били и градоначелник Кикинде са сарадницима.
2. Прилог са појединачног првенства слепих шахиста Војводине.
3. О музичким активностима Јанка Поповског(Поповски је слеп.
4. “Звучни портрет Милесе Мијајловић (Милеса је члан Савеза слепих Србије, пева народну музику, има снимљену грамофонску плочу).
У телефонском разговору, који је 30. јуна 2021. год. Петар Будаи имао са Пећанцем, упитао је Пећанца да ли је примиоматеријал, Пећанац му је дословно рекао да га не може, на Петрову жалост, објавити, јер су му наредили, именом и презименом: Милан Стошић и Јелена Стојановић да ништа што Петар пошаље не сме бити објављено, са образложењем да је томе тако због тога што се на Петровој листи пљује по Савезу.
Будаи се обратио имејлом сваком члану управног одбора да објасни и образложи забрану. Чека на одговоре. Било да их буде или не буде, ако ни један од његових прилога не буде објављен, уложиће жалбу поверенику за заштиту равноправности, јер се овде очито ради о одмазди, кажњавању, а глодур Горан Пећанац, због сопственог конформизма и извесно страха да не сноси неке последице уколико објави Петрове прилоге, крши Закон о јавном информисању и медијима, јер пристаје на налог (наређење) председника и секретарке Савеза.
Надајмо се да Петрова жалба поверенику за заштиту равноправности неће проћи као она Властимира Лекића,односно да ће неки прави правник разматрати његову жалбу.
Мој шири коментар је идентичан као у претходном примеру.

Важне напомене:
1. ОСС Кикинда, Чока и Нови Кнежевац није у саставу Савеза слепих Србије.
2. До недавно, звучни часопис „Мозаик“ е објављивао прилоге Петра Будаиа. Но, Како су се на мејлинг листи, чији је власник Петар Будаи, појавили критички коментари о раду функционера Савеза слепих Србије (критичке коментаре није писао Петар Будаи, већ само не забрањује да се на листи појављују различита мишљења), из Савеза слепих Србије стигла је одмазда:
Стошић и Стојановићева наређују главном и одговорном уреднику да било који чланак Петра Будаиа не сме бити објављен у часописима Савеза, чиме се на груб начин поново крше два закона и Статут Савеза.

Безпризоран, примитиван и нечувен поступак управног одбора и скупштине Савеза слепих Србије

До мене је стигла повезница ка звучном запису Скандалозне седнице скупштине Савеза слепих Србије, https://youtu.be/90OGE8Yrdik
одржане 18. јуна 2021.

Одслушао сам уводни, сигурно и најзанимљивији део снимка, из ког се могло разабрати да је управни одбор Савеза слепих Србије једногласном одлуком забранио присуство Невене Јовановић на тој седници. Такође, да је Невена Јовановић, иначе новинарка Балкан-магазина и оснивач фондације за подршку лицима са знатно смањеном и без функције вида – фиби,
( О њеним активностима видети више на: https://www.youtube.com/channel/UCdIbuLZ1-51qPjUi_Ty8ZDA ),
искрена и несебична активисткиња у борби за унапређење права и друштвеног положаја слепих људи и уопште особа са инвалидитетом,
https://www.danas.rs/drustvo/vladavina-prava/zasto-sam-iako-slepa-trazila-da-tajno-glasam/
присуствовала седници и да је «доживотни» председник Савеза, извесни Милан Стошић, покушао да за одстрањивање, односно избацивање Невене са седнице придобије и већину присутних чланова Скупштине.

Такође смо из снимка чули да је гласање обављено и да је за избацивање Невене гласало 29 чланова Скупштине, а да за такву једну противзакониту и противстатутарну одлуку није гласало 18 присутних чланова скупштине.

Чули смо и то да је укорењени председник Савеза слепих Србије Милан Стошић, пошто још увек није формирао лично обезбеђење, то јест, оружану јединицу за избацивање незваних гостију, позвао полицију да, за његове потребе, ухапси и изведе Невену ван просторије у којој се одржавао скуп.

За сада наводим само чињенице које смо лако утврдили слушајући снимак. Шта је даље било тек ваља прокоментарисати.

Резултат Стошићевог позива полицији је био тај да је полиција утврдила да се радило о лажном позиву, јер Невена Јовановић ни на који начин није реметила рад седнице. То је полиција и сама могла да утврди голим оком видевши нежну, ситну, слепу жену која мирно седи на столици и ничим не провоцира присутне, посебно не главешине који на приличној удаљености седе за својим председавајућим столом.

У одбрану правде и истине иступило је неколико чланова скупштине: чуо се највише глас Ђоке Раковића и Саве Веселиновића. Осим ове двојице и још 16 чланова скупштине понело се часно, јер нису пристали да буду, иако су слепи, слепо оруђе у рукама некога ко је себи дао за право да се понаша као власник Савеза слепих Србије и као неприкосновени диктатор.

Оно што ме је изненадило нисамчуо ни гласак противљења Стошићевој самовољи од стране дипломираних правника и једног магистра права. Дипл. правница Јелена Стојановић, уз то и секретарка Савеза слепих Србије није подигла свој глас против кршења Статута Савеза слепих Србије, а ни мр Ненад Раденковић није подигао свој глас против кршења Устава Републике Србије и Закона о јавном информисању и медијима и закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја. Једино бих могао да разумем да је ово двоје правника остало немо пред овако грубим кршењем елементарних грађанских права (кршење закона и права на информисање), у случају да су били одсутни. Чињеница је д су присуствовали седници.

Изненадило ме је и ћутање председника Савеза слепих Војводине, који је уједно и потпредседник Савеза слепих Србије, Велибора Пилића. Тешко је определити се и рећи која је од ове три срамоте већа. Најтачније да су све три једнако одурне и нечувене. Пошто сам тешко могао да поверујем да је и Велибор Пилић постао члан Стошићеве “секте” корумпираних, позвао сам га данас телефоном и питао да ли је подржао одлуку да се
Невени забрани присуство на седници и да се са ње одстрани. Он ми је све то потврдио уз нечувени коментар да га се Невена Јовановић ништа не тиче, на шта сам му рекао да би требало да га се тиче када се чини неправда над било којим човеком, а посебно ако се ради о слепој особи која ничим није угрожавала рад скупштине. Пилић је и на управном одбору подржао Стошићеву самовољу, а потом је ту своју сервилност потврдио и на самој седници скупштине. Правдао ми се Пилић да је његова таква одлука, његов такав став у интересу Савеза слепих Војводине.

Ево, јавно питам све чланове Савеза слепих Војводине да ли је њима у интересу да се тргује живим људима, да ли вам је у интересу да се гази по човеку, у конкретном случају по Невени која ничим није заслужила да се тако са њом поступа. *Десетине звучних књига је урадила и поклонила Библиотеци слепих “Др Милан Будимир”, неколико звучних књига је у радила са Савезом слепих војводине за њихову Библиотеку «Мр Омер Маринков» чиме их је афирмисала у јавности.
(упознајте Невену која невиди али прави аудио кнјиге које ће променити свет)

И ево како јој је узвраћено: узвратио јој је председник Савеза слепих Војводине тако што је подигао руку да се почини једна врста злочина над Невеном Јовановић.

У младости, када сам пролазио хуманистичке студије, ми, ентузијасти и приврженици правди и истини, говорили смо за оне који су стекли факултетске дипломе а нису постали часни људи, да су они прошли кроз факултет, али да факултет није прошао кроз њих. Њих се уопште нису дотакли морални принципи. Они ништа о честитости, о моралу, о томе како не треба газити по туђем достојанству, како не треба неоправдано друге повређивати, омаловажавати, уништавати, нису научили, нити су као део свог моралног хабитуса усвојили високо моралне вредности.
Факултетска и магистарска диплома као ни докторска титула ништа не значе ако је поседник таквих папира остао или постао нечовек. Не бих дао једног неписменог сељака који има кичму и здраву памет за хиљаде високообразованих безкичмењака и безмозговића.

Показана самовоља Стошићева и његових верних следбеника је невиђена и не памти се, нити је забележено, да се тако нешто икада десило у историји Савеза слепих Србије, мада је било у тој организацији и оштрих сукоба и неслагања међу људима и међу организацијама у саставу Савеза. То што се 18. јуна десило на почетку седнице скупштине Савеза слепих Србије непојмљиво је у друштвима која би да се сматрају демократским.

Образложења која су дата као изговор да се Невена избаци су таква да их не би прихватила чак ни нека кокошка која има 1 грам мозга.

Шта је дато као образложење:
Савез слепих Србије, конкретно, управни одбор и скупштина могу одлучити да ли неког позвати да присуствује седници и да то пише у
правилнику.
Ако таква глупост пише у правилнику, што није искључено, могуће је да и у статуту и у свим правилницима Савеза стоји и Стошићева фотографија, онда је тај правилник, односно такав члан правилника противан Статуту Савеза, јер је Статутом јасно дефинисано да је рад органа Савеза јаван, што значи да се никаквим правилником не може на уопштен начин некоме оспорити присуство на седници, посебно не новинарки која је уједно и члан Савеза слепих Србије.

Оспорити да неко буде присутан седници било би могуће једино уколико постоје прецизно назначене околности и услови под којима се може донети одлука о забрани присуствовања на седници или одлука да се неко са седнице одстрани, али ни тада те одредбе правилника не могу бити у супротности са Уставом Републике нити у супротности са Статутом.
« Члан 4.
Рад Савеза је јаван.

Јавност се обезбеђује достављањем извештаја о раду, општих и појединачних аката и информација организацијама Савеза и другим правним лицима са којима Савез сарађује и објављивањем у гласилима Савеза и другим средствима информисања.“* (* важећи Статут Савеза слепих Србије, усвојен 19. јуна 2010.)

Ми из снимка нисмо чули да је наведен иједан такав разлог, то јест, није наведена ни једна јасно ипрецизно дефинисана одредба која би дозволила да се таква одлука донесе,то јест,да се уопште на гласање стави.

Ех, моји правници. Можда ће једног дана постојати закон по коме ће правници који се огреше о право и законе морати да врате своје дипломе. Ако се лекарима и у неким другим занимањима могу одузимати лиценце за рад, требало би тако нешто увести и за пранвике који су заштићени институцијама у којима раде и оји никада не сносе последице за штету коју својим погрешним одлукама наносе грађанима.

Дакле, јасно је да никаква санкција избацивања Невене са седнице скупштине није могла бити донета на основу Статута Савеза. Такође је јасно да ни на основу некаквог “тајног” правилника није било могуће одлучити о таквој мери или је спровести, јер ни у једном правилнику није наведено када се једна таква мера може изрећи, то јест, који услови морају бити испуњени да би се о томе уопште одлучивало.

Ради бољег разумевања овога о чему говорим, препоручујем набеђеним правницима да се упознају са одредбама Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, те да служећи се аналогијом извуку одређене закључке. Такође би ваљало да се упознају и са одредбама Закона о јавном информисању и медијима. За ову прилику наводим само један од чланова закона о јавном информисању и медијима:
«Остваривање права на информисање особа са
инвалидитетом
Члан 12.
У циљу заштите интереса особа са инвалидитетом и обезбеђивања њиховог равноправног уживања права на слободу мишљења и изражавања, Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе, предузима мере којима им се омогућава да несметано примају информације намењене јавности, у примереном облику и применом одговарајуће технологије, и обезбеђује део средстава или других услова за рад медија који објављују информације на знаковном језику или Брајевом писму или на други начин омогућавају тим лицима да несметано остварују права у јавном информисању.»

С обзиром на то да је очито да није постојао ни један ваљан разлог да се поступи на начин како се поступило према Невени Јовановић, подсећам, новинарки Балкан-магазина, морамо се запитати шта је позадина тог противзаконитог, нечасног и нечовечног поступања.
Разлог је само један: Стошићев анимозитет (лична мржња и нетрпељивост које осећа према Невени Јовановић). У темељу ове мржње и нетрпељивости лежи нечиста савест, јер, белодано је члановима Савеза слепих Србије као и широј јавности да је Невена још од 2016. године јавност обавештавала о неправилностима у раду и руковођењу у невладином савезу удружења слепих и слабовидих грађана о коме пишемо, познатом под именом Савез слепих Србије.
(Невена Јовановић о употреби факсимила и о проблемима особа са инвалидитетом)

Да је томе тако доказује то што је на истој седници био присутан венчани кум Велибора Пилића и можда кум у другим стварима Милана Стошића, Славко Ђорђевић, слепи грађанин из Београда.

Хајде сада нека нам објасне правници у Савезу слепих Србије, Раденковић и Стојановићка како се могу применити два различита аршина за исту седницу. Да ли је седница била тајна или јавна? Које су то заслуге Славка Ђорђевића да он може бити позван на седницу и да јој присуствује, а да истој седници не може да присуствује Невена Јовановић која се културно дан раније најавила и која је, дошавши показала и своју новинарску легитимацију; легитимација јој је све време била окачена на крагни?

Да ли се право присуства стиче тако што се буде кум председника Савеза слепих Војводине или Србије или тако што ће председника само хвалити или тиме што ће се писати само афирмативно о раду руководства Савеза и тзв. финансијског и бизтнис менаџера, а прећуткивати њихови манифетлуци и њихов рад на штету свеукупног чланства савеза и свих слепих људи у Србији?

С обзиром на то да је једној жени крхке грађе, а у исто време истинољубивој и правдољубивој, која је уз то и чланица Савеза слепих Србије, оспоравано да може присуствовати јавној седници скупштине Савеза, а у исто време је куму председника и подпредседника Савеза одобрен приступ, вероватно је чак и позван да ојача одбранбене потенцијале своих кумашина, можемо закључити још једном да се овде радило о огољеном хиру Стошићевом, али се последично ради и о родној дискриминацији: мушкарцу је дозвољено да присуствује седници, а истовремено се покушало са избацивањем (са седнице) једне жене која ничим није реметила њен рад.

Свашта смо видели и доживели од Милана Стошића, па смо се и чудили докле његови безобразлуци и самовоља иду, али је сада Дара превршила меру и надајмо се да ће овога пута његово понашање и понашање његових трабаната имати другачији епилог од онога какав они очекују.

Надајмо се да ће добити по заслузи. Годинама им се гледа кроз прсте, годинама државни чиновници затварају очи пред дискриминацијама које руководство Савеза слепих Србије спроводи, већ готово две деценије,над својим члановима и другим слепим лицима у Србији.