НОВА ОТКРОВЕЊА ДУХА

НОВА ОТКРОВЕЊА ДУХА

Аутор др Рудолф Штајнер

Једанаесто предавање – Дорнах, 20. децембар 1918. Године

 

Из: Др Рудолф Штајнер; Основни социјални захтеви нашег времена. – У часу промењених прилика.

Дванаест предавања одржаних у Дорнаху

од 29. новембра 1918. до 21. децембра 1918, ГА 186

 

 

Откровења пробијају кроз вео догађања. Мистеријум на Голготи.

Деловање Духова личности (Архаја). – Деловање тамних духова у машинама.

Дисхармонија такође и у социјалном животу нашег времена. Од разумевања света до разумевања човека и ка једном новом разумевању света.

 

У овим посматрањима последњих недеља, обратили смо пажњу са различитих становишта на велики захтев времена, на такозвани социјални захтев. Покушали смо да тај захтев времена видимо на духовно-научној позадини. Једино је тако могуће стварно се оријентисати на прави начин у ономе што тај захтев времена скрива у себи. И тек узимајући у обзир то што је могло бити назначено у овим посматрањима, може наше толико испитивано доба и њему блиска будућност задобити импулсе и становишта за то доба. Сутра ћу се поново вратити на та посматрања, јер данас морам да уметнем нешто што ће бити у извесном смислу наставак онога што је овде већ недавно додирнуто, а што ће показати како ће ова наука о духовном, каква се овде заступа, стајати у односу према, то свакако смем да кажем, унутрашњем стању свести наше садашњице и блиске будућности.

На крају последњег предавања навео сам вам неко-лико најважнијих ствари у том правцу. Скренуо сам вам пажњу, да ће свако ко има вољу да испитује и разликује, оним здравим људским разумом какав се до данас развио, наћи како је ова антропософски оријентисана духовна наука стварно у стању да рачуна са савешћу и врстом представа данашњег времена. А то може да произађе управо из наших социјалних посматрања. Стога се увек указује, када се говори о овим или оним темама наше духовне науке, да све што се наводи може проверити онај ко хоће да провери, полазећи од мишљења садашњице, и то нарочито полазећи од савременог научног мишљења. Чак се може рећи, да велики број напада на духовну науку потиче отуда што њу на тако видан начин може проверити савест садашњости и блиске будућности. То је многим људима изузетно непријатно и незгодно.

Противљење настаје управо зато што су ствари у сагласности са свим научним захтевима и научним претпоставкама нашег времена. У многим главама, а поготово у многим срцима, постоји извесна одвратност према таквом духовном сазнању. Многима је просто непријатно што се ствари овакве врсте могу проверити управо на основу научних захтева наших времена. Међутим, оно са чиме ова наука о духу рачуна као са дубоко духовном чињеницом развоја човечанства, то је да се, почевши од нашег времена и постајући све јасније у будућности, у извес-ној мери кроз вео светских појава и светских збивања пробија ново. Човечанство је дуго живело у складу са чисто чулним представама. Све оно што је превазилазило такве представе, састојало се у основи од старих објава, које су потицале још из времена у коме је човечанство било опремљено атавистичком видовитошћу, у коме су мудрости доспевале у човечанство сасвим другачијим путем, него што ће у будућности долазити до људи. Из тих мудрости, које су одговарале прошлим временима, задржале су се различите ствари. То је било, а још је и дан данас, за многе људе једино благо мудрости. То је чак и за данашње истраживаче природе једино благо мудрости. Када се исправно погледа, онда се то већ примећује. Али, одавно су прошла времена када се такво благо мудрости непосредно и елементарно испољавало. За земаљски развој човечанства је наступила у извесној мери тама, помраченост, у којој се ништа духовно није непосредно обелодањивало. Сада почиње време када на људском духовном и душевном хоризонту, кроз вео догађаја, надиру нова откровења. Зато за многе ствари мора доћи до обнове. Можемо да укажемо, управо с обзиром на то, на најважнији догађај на Земљи: на Мистеријум на Голготи. Извесно је да је тек Голготски Мистеријум дао смисао земаљском развоју. Планета Земља не би била духовно-душевно оно што јесте, да се на њој није одиграо Голготски Мистеријум. Али је тај Голготски Мистеријум, као чињеница која се одиграла, једна ствар, а друга су она учења, такозвана хришћанска учења, која су о томе владала кроз векове. Ко то не увиђа, једва да ће се снаћи у основним захтевима нашег времена.

Узмите за поређење нешто сасвим уобичајено. Ипак се разликује, зар не, неки догађај, који се одиграва пред вашим очима, и оно што двоје или троје људи, који су видели одигравање тог догађаја, причају о том догађају, говоре о том догађају. Тако је, само у једном вишем духовном смислу, и у овом случају. О Голготском Мистеријуму као чињеници није се знало ништа друго осим онога што се о томе говорило кроз векове. То међутим, што је било речено о једном духовном догађају – а Голготски Мистеријум је такав, иако се одиграо на физичком плану – то се говорило са становишта старог блага мудрости. Сама Еванђеља – ви то знате из мог рада „Хришћанство као мистеријска чињеница” – написана су са становишта старог блага мудрости. То значи да су се поседовале извесне представе из старих мистерија, или уопште старе, наслеђене представе. У језик тих представа заодевало се оно што се збило на Голготи. То су, међутим, представе које припадају управо атавистичким периодима човечанства. Голготски Мистеријум је најпре морао бити одевен у овај језик, да би се уопште разумео. Али, данас живимо у времену када је тај начин духовног гледања у свет, какав је у стара времена био исправан — застарео. Сада надиру нова откровења духовне врсте, и иако људи још не желе да их признају, она постепено добијају исту вредност, као и стара атавистичка откровења. Зато мора да се говори, ако ће да се води рачуна о захтевима времена, такође и о Голготском Мистеријуму као чињеници, новим језиком, новим представама. То такође значи, да ће и хришћанске представе морати да воде рачуна о ономе што ступа у развој човечанства. Иначе би хришћанство остало неки збир старинских појмова. И све оно што живи у људима као захтев времена, то би замрло када би се ослањало само на старинске представе, не би нашло храну. Управо је то оно са чим рачуна антропософски оријентисана духовна наука, да се морају учинити разумљивим нова духовна откровења, и да се највећи земаљски догађај, Голготски Мистеријум, одене у представе тих нових духовних откровења.

Сад се може поставити питање, и то изузетно важно питањце: ко се из духовног света заправо скрива иза ових духовних испољавања, која се пробијају кроз вео нових појава у историју човечанства? Ви познајете редослед различитих хијерархија, како сам их приказао у мојим радовима, одатле знате шта су такозвани Духови личности у хијерархијском реду духова. Знате, Духови личности стоје један ступањ ниже у хијерархијском реду од оних духова у које, на пример, убрајамо Јахвеа, који су такозвани Духови облика.

Оним откровењима, која су ступила у човечанство кроз Духове облика, треба сада да се додају откровења Духова личности, мада је то тек у припреми, тј. не испољавају се још онаквом снагом којом су се испољили Духови облика. Ако тражимо реч за оно што су, у ствари, Духови облика, онда можемо остати код старе, добре речи „творац“. Библијска реч „творац“ обухвата отприлике све што морамо иначе спојити са Духовима облика, када посматрамо њихов утицај на људе од старог лемурског доба до данас и такође у будућности. Они неће обуставити своје делатности, али ће их у извесној мери обављати на другом плану.

Када обухватимо погледом све то што можемо духовно-научно да посматрамо, онда можемо Духове облика назвати управо стваралачким духовима. Нјима човек захваљује пре свега своје постојање, оно што он као земаљски човек јесте. Међутим, до нашег доба Духови личности нису били стваралачки духови. Они су били духови који су из духовног царства уређивали различите послове. У мојој „Тајној науци“ можете да прочитате о делатности ових Духова личности. Али, почиње време када ће они играти стваралачку улогу и то као прво у развоју човечанства. Касније ће имати, такође, стваралачку улогу у другим царствима. Развој се дешава и у хијерархијама. Духови личности се успињу ка стваралачкој делатности. То указује уопште на важну тајну у развоју човечанства. Ко не тражи да развој човечанства обухвати површним посматрањем природе, као што је то данас уобичајено, већ га са духовно-научним импулсима посматра изнутра, тај зна да са почетком, сада већ често са различитих гледишта претресаног петог постатлантског периода, у човеку почиње нешто да одумире. Са тим одумирањем, рекао бих, са тим да у нашој природи нешто постаје обогаљено, са тим је повезан у основи цео наш напредак, такође и у душевном и у духовном.

Ми више нисмо у истом смислу толико жива људска бића, ако смем тако грубо да се изразим, као што су били људи пре неколико векова, а поготову пре неколико миленијума. Они су имали јачу унутрашњу виталност, јачу снагу у себи, снагу која је једноставно произлазила из њихове телесне природе. Човек познаје умирање једино када наступи у радикалној форми престанка земаљског живота. Али, ви знате из духовно-научних посматрања, да у нама непрестано нешто умире. И када у нама не би нешто непрестано умирало, тада не би имали свест. Свест је у вези управо са одумирањем нечега у нама, али је то одумирање, тај процес одумирања сада јачи него што је био, на пример, у првим вековима хришћанства, а поготову у претхришћанским вековима. Оно што у човеку потиче од стваралачких духова као што су Духови облика, то почиње, ако смем тако да кажем, интензивно да изумире, и ново стваралачко мора да буде уметнуто у човекову природу, стваралачко које треба превасходно да изађе из духовног. И то је уистину тако, да човеку који се томе не опире, почев од нашег времена, притичу стваралачке снаге из духа. Наука о духовном се труди да разуме ове стваралачке снаге. Она се стара, кроз мисао и духовно гледање, да схвати оно што продире овамо из светова чији духовни импулси до сада нису утицали у развоју човечанства. Мислећи и гледајући она тежи да разуме оно што као ново духовно ступа у развој епохе. И то је заправо духовна наука која је оријентисана у стварно савременом смислу. Дакле, она не наступа као било који други, било да је то научни или неки други уобичајени програм, већ она наступа у извесној мери зато што небо шаље нове објаве људима и зато што ове нове објаве треба да се разумеју.

Ко у овом смислу не разуме задатак антропософски оријентисане духовне науке, тај га уопште не разуме. Јер би ова антропософски оријентисана духовна наука ћутала, када не би објавила ново, оно што се управо тек, ако смем да употребим тај израз, пробило са небеса откривајући се човечанству.

А оно што се открива кроз велове појава, то је израз новог стваралачког принципа који се испуњава кроз Духове личности. С тим у вези морамо да схватимо да управо ово наше време, о коме смо већ рекли да је почело са XV веком после Христа, има као своју карактеристичну особину развој импулса личности. Личност хоће, ако смем да употребим тривијалан израз, да буде сопствени господар, и то ће хтети све више и више у трећем миленијуму. Затим ће после довршења личности наступити други импулси.

Ако размислите о овоме што сам управо рекао, виде-ћете како у извесној мери прилазе људима ова нова испољавања Духова светлости, Духова личности. Томе, међутим, стоје управо насупрот, такође од почетка ове нове пете постатлантске епохе, извесни Духови таме. Јер, чим погледамо иза вела појава, одмах примећујемо како одређена класа других, противничких духова стоји насупрот. На једној страни гледамо на Духове личности који се испољавају тако како сам управо изложио. Али, на другој страни видимо како се њима насупрот откривају извесни мрачни духови, духови које интересује да на сваки начин не допусте да у човечанству буде делотворно оно што долази као ново испољавање Духова личности. Ови нови, потмули, мрачни духови налазе прилику за своје остваривање кроз једну појаву, коју сам овде пре неколико недеља споменуо, једну појаву на коју се, нажалост, данашње човечанство премало обазире.

Видите, када се данас пита, колико је људи на Земљи, онда се обично каже: 1500 милиона, зар не. То би имало за последицу да се на Земљи, такође, уради само онолико рада, колико га обави 1500 милиона људи. То, међутим, није случај, већ се од почетка петог постатлантског временског периода испоставила могућност да је осим 1500 милиона људи на Земљи, о којима се обично говори, присутно још петсто милиона радне снаге више. То је од машина! Ако би сав рад машина данас морали да изврше људи, онда би (још) петсто милиона људи морало да изврши тај рад.

Из тога видите, да је људски рад на Земљи нашао у извесној мери замену, да је ту нешто што дејствује као човек, али није човек од крви и меса. Ова чињеница је изузетно важна за целокупни развој човечанства. Ова чињеница је повезана са другим чињеницама савременог развоја. Петсто милиона људи, који заправо нису присутни као људи од крви и меса, али јесу као радници – тај рад обављају машине управо онако као када би га обављали људи – тај људски користан рад пружа прилику мрачним духовима да се остваре унутар нашег човечанског развоја, они мрачни духови који су пак противници оних Духова личности који доносе нова откровења.

Тако имамо на једној страни нове небеске објаве које нам надиру са новом видовитошћу, а на другој страни имамо нешто, што у извесној мери излази из подземаљског, имамо телесност за противнике, извесне демонске духове, Духове таме, који се не остварују преко људи од крви и меса, али који ипак лутају међу нама на тај начин што су људске снаге замењене механизмима, машинама.

То, такође, лежи у основи сваке дисхармоније на социјалном подручју у наше време. То је, такође, у основи извесних странпутица људског мишљења данашњице, које су опет, са своје стране полазишта за социјалне заблуде. То је зато јер се људско мишљење у току последњег столећа прилагодило у извесном погледу механистичком поретку. Лјудско мишљење је прожето, импрегнирано таквим представама које су прилагођене чисто механичким правилима. Може да се каже: у многим областима истраживања природе, али исто тако и у многим областима живота, такође у многим областима данашњег социјалног или социјалистичког мишљења, скоро да се не употребљавају никакве друге представе осим оних које су употребљиве за разумевање начина деловања механизама, а које су, међутим, неупотребљиве за разумевање свега онога што се налази изнад и изван механизма. Па ипак, у испољавањима света свака ствар има две стране и зато не смете рећи: зато што је то тако, у развој човечанства ушуњале су се механистичке представе као нешто што би морало да се избегава. – Не, то би било сасвим погрешно! Толико колико су механичке представе опасне, јер дају прилику извесним Духовима таме да наступе против Духова личности који се данас испољавају, толико колико су опасне ове механистичке представе, поготову механистички поредак одакле су оне изведене, толико је корисно са друге стране управо ово мишљење, које се ослања на овакве механистичке представе.

Управо је то задатак новог времена, да се наше душевне моћи опреме тим представама које живе у модерном природно-научном, уопште модерном мишљењу, да ми себе прожмемо тим представама, али да потом те представе ставимо у службу нових небеских откровења.

Другим речима, механистичке представе су научиле човечанство да мисли у јасним, оштрим контурама. Раније се није мислило тако као (што се мисли) у оквиру механистичких представа. Представе старијих времена су увек имале расплинуте контуре. Ко прати историју духа по периодима, тај ово зна. Чак и када се проучавају јасни духови, као што је Платон, и њихови појмови имају расплинуте контуре. Човек је могао себи васпитањем да усади да мисли у оштрим контурама само тако што је запао у једнострану навику да схвата свет механички. Једностране механистичке представе изузетно су сиромашне садржајима о свету; оне садрже у основи узевши, само мртво. Али су оне васпитно средство изузетне врсте, а то се може и данас приметити. Данас заправо могу оштро да мисле само они људи који су усвојили извесне природно-научне представе. Други су у искушењу да мисле расплинуто.

Тако је човечанство прошло кроз васпитање мишљења оштрих контура. Међутим, од сада па надаље оно има обавезу да се усмери ка новим духовним објавама и да духовни свет схвати у истој таквој јасности, како је навикло да схвата природно-научни свет. То је оно што захтева модерна интелектуална савест и без чега човечанство неће моћи, без чега оно неће бити у стању да реши најважнија питања која ће се појављивати у садашњости и у блиској будућности. Оштро мишљење, васпитано на најмодернијим природно-научним представама, а затим примењено на духовни свет који се изнова открива: таква је у основи узевши и антропософски оријентисана духовна наука. Она хоће да буде таква, јер рачуна са најнеизбежнијим захтевима садашњости. Зато је она у стању да се спусти из извесних духовних висина до схватања онога што је човеку неопходно у свакодневици. Мора увек бити указивано на то, да духовна наука управо у том смеру хоће да буде нова помоћ у човековом раду и за-дацима спољашњег живота.

Узмите, на пример, од старих традиционалних ствари, које су стигле до нас из старих времена, различите религиозне вероисповести. Свакако, те религиозне вероисповести су довољне једном броју људи, када ти људи траже извесно духовно окрепљење. Онда се из дубина старих вероисповести људима прича о божанско-небеском царству, прича им се о ономе шта се скрива иза вела чулних појава. То се спушта толико далеко, да се људима може проповедати да треба да буду добри људи, да треба да воле једни друге и тако даље.

Другим речима: ове вероисповести могу у свакодневном животу да се спусте до извесних моралних захтева.

На другој страни људи покушавају да спознају захтеве свакодневице, који се у извесној мери налазе на другом животном полу. Покушава се да се освоје сазнања о природи. Но, ви знате, да данас само у најређим случајевима свештеници или проповедници, у њиховим проповедима недељом поподне, објављују људима ботанику или зоологију. То што се ту објављује о небеском царству не досеже доле до Земље. Такође се и о осталим непосредним захтевима, који нас окружују свакога сата, свакога минута, тражи разјашњење са другог пола, па се тако и о социјалним захтевима појавило са тог другог пола, рекао бих, у извесној мери једно природно-научно мишљење. Али замислите, како једно поред другог стоји оно што људи данас мисле о захтевима свакодневног живота, и оно што из небеских царстава објављује свештеник. То су два света која се међу-собно не додирују.

Лјуди хоће – када то хоће – да раде, хоће такође да имају мишљење о свом раду, хоће затим, када обаве свој посао, да чују шта има да се каже о смрти, бесмртности, божанским стварима. Али, то су два сасвим раздвојена царства. Лјуди не схватају потребу да их уједине. Лјуди хоће да мисле о капиталу, новцу, радној снази и тако даље, са једне стране, а о моралном, о етичким захтевима са друге стране. Лјуди не призивају снагу мисли да би говорили о духу, да би истовремено полазећи од тога говорили такође и о животу свакодневице, где се Бог или богови не испољавају ништа мање него на другим подручјима – то је велика штета данашњег времена. То се мора прозрети пре свега, ако човек хоће да разуме зашто се на човечанство свалило ово катастрофално време. Лјудима је поново потребна наука која је у стању, тиме што говори о највишем божанском, да у исто време зађе у потребе свакодневице. У противном, те потребе свакодневице остају у оном хаотичном режиму у каквом га виде лењинисти и троцкисти. А учења која обзнањују тајне неба остају, иако и те како греју егоистичне осећаје срца, неплодна за спољни живот.

То не сме да буде тако у будућности. У будућности не сме да буде проповеди недељом поподне, у којима људи хоће да се уздигну изнад свакодневице, само да окрепе душу, да загреју своје егоистичне религиозне потребе, да би затим поново кренули само са спољашњим, недовољним мишљењем ка свакодневици, коју гледају као небожанску, а да је нису духовно сагледали. На духовном подручју се налазе велики захтеви које пред нас поставља наше време. У наше време неће ући ред, све док људи не прихвате да се све што је управо описано, мора узети у обзир.

Са тим је, међутим, повезан велики број других важних импулса времена. Ми стојимо у средини тога, не на крају. Потпуно свесно то кажем: ми не стојимо на крају, ми стојимо у средишту једног времена борбе, у времену у коме се одигравају, унутар развоја човечанства, хаотични догађаји, догађаји, то сам често говорио, од којих људи треба да уче. Нажалост, има тако много оних који данас још нису ништа научили од ових догађаја у последње четири и по године, већ им је мишљење остало исто као и пре тога. Одигравају се збивања која показују спољашње човечанство, односно много више живот спољашњег човечанства, у борби и сукобу. Извесно, борбе и сукоба је било и у другим временским епохама, али борба и сукоб у нашој временској епохи имају још један, сасвим нарочити карактер. И тај нарочити карактер примећујемо када гледамо не само површински, већ у дубине, када сагледамо да је много од тога што се данас споља одиграва заправо тако предиспонирано, да би требало да се одиграва у душама (нутрини) људи. Себи можете лако да представите, да са прихватањем нових небеских откровења мора бити спојена продубљена душевност човечије природе. Међутим, ова продубљена душевност човечије природе унеће у природу људи, у душе извесне унутрашње борбе. Овај поглед на унутрашње душевне борбе код људи не сме да делује песимистички на нас, јер само тим душевним борбама може човек у будућности бити ојачан. Човек, који то данас још увек неће, захтева од стране носилаца своје вероисповести, од својих свештеника, да му у извесној мери замагљују оно што ипак већ подсвесно живи у души. Они треба да му загреју душу, да га утеше, треба да му кажу заиста лепе ствари о ономе шта Бог намерава са човеком, а да човек томе ништа не допринесе. Али, у блиској будућности ће богови са људима предузимати само оно за шта сам човек нешто учини. Човек мора да прође кроз унутрашње сукобе, сукобе који ће га ојачати. Ми не гледамо на будућност која је удобнија од прошлости или садашњости. Ти лажни идеали, који су, међутим, само модерна опојна средства, нису истина, они су чисти вилсонизам. Говорити да се може произвести сасвим другачије доба са извесних два пута седам тачака – не знам да ли је тај број замишљен мистично, но у том случају је онда мистично у лошем смислу – сасвим је посебна форма модерног празноверја.

Оно што је битно за будућност је то, да у спољашњем животу неће бити удобније. Човечанство ће морати да прими на себе у остатку земаљског развоја још веће непријатности од оних којима се већ данас нада. Али ће их примити на себе, јер ће кроз унутрашње душевне борбе – сваког понаособ – бити ојачано. Када проникнемо кроз копрену појава, онда не гледамо на неки свет у коме Богови спавају сном мира из легенди, сваки у своме кревету, или воде миран, срећан живот, како то већ људи себи замишљају, а што ипак није ништа друго него друга форма ленствовања. Не, то није тако! Када проникнемо кроз вео појава (феномена), онда не гледамо како божанско-духовни живот спава, већ гледамо живот божанског рада по хијерархијама. И оно што нам најпре пада у очи, то је велика борба, која се одиграва иза сцене физичко-чулног живота, између мудрости и љубави. А човек је постављен у ту борбу. Дуго времена је он ту био несвесно; у будућности се мора све свесније и свесније нала-зити у тој борби која се дешава у свету између мудрости и љубави. Јер, сам човек ће настати када се мудрост и љубав буду кретали као једно вечито клатно, час на страну мудрости, час на страну љубави. Само ће се кроз ритмичко кретања клатна, а не кроз по-спани мир, обиковати будућност.

Ова борба између мудрости и љубави одигравала се још у стара атавистичка времена и у временима до садашњег, у подсвесним доњим слојевима човекове душе. Ту доле, где пулсирају несвесни инстинкти, ту стоји дух мудрости против духа љубави, и дух љубави против духа мудрости. Али, почев од нашег доба развоја душе свести, то се издиже у свест. Човек мора ову борбу да избори у самом себи. Све ће више јачати та снага, која ће се стварати у људским природама на темељу ове унутрашње душевне борбе. Само што се људи данас још увек опиру овом унутрашњем развоју. Они га истина наслућују, али га се и плаше, немају храбрости за ту унутрашњу борбу. Оно што стоји у књизи „Како се постижу сазнања виших светова?“, треба да води ка томе да човек уме победнички да избори ову унутрашњу борбу. То је људима неудобно. Они се пред тим повлаче у страху, немају храбрости да издрже ову унутрашњу борбу. То је, међутим,феномен овог времена, да људи неће да издрже ову унутрашњу борбу, да је још избегавају, да још увек не желе ову унутрашњу борбу. А пошто не желе да је имају у себи, зато се она данас пројектује на спољашње. То сам наговестио у једној мојој Мистеријској драми85, где можете да прочитате како оно што се од спољашњих борби дешава међу људима јесте израз унутрашње борбе. Ви знате, те речи су написане много пре избијања данашње ратне катастрофе у свету, али управо данашња светска катастрофа потврђује истинитост тамо написаног. Ту је назначено, да су све спољашње борбе, које се данас догађају (у другим временима су сукоби имали другачији карактер, јер се све мења и проживљава метаморфозе), у ствари, избачене из дубина људских душа. То је оно што мора да дође: људи морају примити у своју душу битке за које данас верују да их морају изборити напољу. Ратно поприште у унутрашњости човекове душе, то ће бити лек за оно што је данас тако рушилачки ступило међу људе. Пре него што ово унутрашње ратно поприште не буде увучено у људске душе, не може се угасити оно што је споља тако стравично катастрофално дошло међу људе. Јер, то спољашње није ништа друго него оно што људи пројектују напоље, пошто то неће да унесу у себе. Све остало је само привидно; ово, међутим, јесте стварност.

То је опет једна околност, коју антропософски оријентисана наука о духовном узима у обзир. Она је узима у обзир тако што не преузима само нека застарела учења, већ што хоће међу људе да унесе чињенички оно што се у извесној мери показује, у смислу садашњег времена и будућности, као нова откровења неба. То се већ мора разликовати, иначе ће се духовна наука, на коју се овде мисли, стрпати са другим стварима, којима она не припада.

Она се не може, ова наука о духовном која је антропософски оријентисана, објављивати на исти начин, као што се много тога данас објављује, а што је заправо ствар прошлости. Ова антропософски оријентисана наука о духу мора говорити пуној, јасној свести човечанства. Али, већ тиме што се то каже, повређује се сујета многих људи. Јер, данашњи људи, скоро сви, верују да имају изванредно јасно, бистро мишљење. Потребно је, међутим, само да погледају око себе и виде шта раде, посебно у духовним стварима, па би приметили да њихово „јасно и бистро“ мишљење, ипак није доспело далеко. Социјални, и ако се хоће, ратни проблеми данашњице, они не могу другачије да се реше него јасним, на модерном мишљењу школованим мислима, које се оријентишу према новим испољавањима духовног света, оног света који долази од добрих Духова личности. Зато што је ова духовна наука у том погледу тако нова, зато има за противнике све оне који неће активно да продру у ово ново. Јер, да би призвали унутрашњу душевну активност, уз то заиста иде и добра воља.

Видите, главни нерв ове духовне науке, како се овде схвата, другачији је од оних који потичу из ранијих откровења. Ја сам на то већ често скретао пажњу: данас се често дешава да људи, који желе да се упознају са тајнама постојања, посежу за старим купусарама, у којима се налазе учења старе атавистичке видовитости. Неко се данас осећа тако блаженим када нађе књиге које, иако нису прожете модерном природно-научном свешћу, треба да га обавесте о ономе што се сада не зна, а што су људи старине знали, а које говоре о соли, живи, сумпору и сличним стварима. Подразумева се да су то ствари вредне поштовања, узвишене, које се налазе у тим књигама. Али, у свету постоји развој и оно што је било добро за раније епохе, није добро за наше време. Раније епохе су управо на свој начин поседовале оно што је приказано речима: со, жива, сумпор. Садашњост мора да тражи ново. Духовна бића то ново носе у сусрет оздрављењу човечанства, стога то ново не сме бити занемаривано. То ново мора да буде сасвим другачије природе него што је било старо. То је начелна разлика између новог и старог. Старина је развила величанствено разумевање света, разумевање свега онога што је изван човека. И што је још од старих мудрости сишло до таквих духова као што су Парацелзус[1] и Јакоб Беме[2], то је било дубоко разумевање света. Потом се ово разумевање света примењивало за разумевање човека. Сам човек се разумео полазећи од света, то је основни карактер старе мудрости. Како се духовно испољавало напољу у природи – како су се духовна бића на њиховим различитим степенима испољавала кроз различите елементе – све је то могло да се сагледа и схвати путем атавистичке видовитости на један начин какав људима данас више није могућ. У великој, свеобухватној природи сазнавало се прво оно планетарно, живот звезда, затим елементарни живот кроз елементе, кроз со, живу, сумпор, а затим се могло поставити питање: како се то јавља у човеку? Ишло се од света ка човеку.

То више није пут којим човек данашњице и блиске будућности може доћи до развоја. Јакоб Беме је још могао да каже: со, жива, сумпор. Ми морамо другачије да кажемо, јер морамо да идемо обрнутим путем, тај обрнути пут је пут будућности. Крећемо од човека, прво схватамо човека и од разумевања човека прелазимо на развој света. То је пут којим сам кренуо у мојој „Тајној науци“ на једном одређеном подручју, то је уопште пут који се мора пробијати у будућности. Ми не говоримо о соли, ми говоримо о ономе што у човечијем организму живи као развојни ход уназад у нервно-чулном систему. Ми разумемо нервно-чулни систем као развој у обрнутом смеру. Стари су гледали напоље у природу, шта све изазива ,,со“ међу елементима. Видели су напољу оно што ми видимо када погледамо на нервно-чулни систем, полазећи са гледишта духовне науке. Да би разумели спољни свет, стари су у њему гледали свет „живе“. Ми гледамо у човечији организам и налазимо ритам. Сав ритмички живот – на то смо често указивали – у човеку је оно што је напољу „жива“. Гледамо човека, тражимо да разумемо човека и из разумевања човека тражимо разумевање света.

То је велико откровење, по коме треба да живимо у односу на схватање свега духовног. Из старог откровења, које је ишло од развоја света ка развоју човека, произашле су све старе религије и предања, која се још налазе као садржаји старинских погледа на свет. Они не могу више оплодити човечанство, изузев путем историјског проучавања, када нам омогућавају да према старинама осетимо достојно поштовање. Такође и религиозна веровања происходе на крају крајева из овога. Данас гледамо на човека, тражимо да разумемо човека и са те почетне тачке, тражимо да разумемо свет.

То мора бити нови пут, моји драги пријатељи, а то је повезано са много тога. А како је то повезано са много тога, видите, на пример, по начину како се овде покушало са овом грађевином88. Ви знате да сам у разним приликама са нарочитом оштрином указао како је клевета – иако можда многи нису ништа рђаво мислили – да се каже како ова грађевина симболички представља ову или ону истину. Ипак, они који ништа не разумеју о нашој грађевини, заправо не би требало о њој ни да говоре. Ако се тражи макар један једини симбол у овој грађевини – неће се наћи ниједан. Нигде нема симбола! Овде је било покушано да се ствара непосредно из духовног света, не симболично, него духовна стварност, управо онолико колико се она до данас може обелоданити. Симболично је оно преко чега се раније говорило човечанству. У томе је управо и напредак у развоју човечанства, да се посматрање преко симбола, који су деловали на инстинкте, изнесе до пуне свести, где се стварност, духовна стварност – види.

Ово посматрање (непосредно гледање) духовне стварности изискује извесну духовну активност. Гледање симбола у извесној мери успављује људе. Скоро сам вам навео, како данас има, на пример, Слободних зидара, који кажу да су врло радосни што им њихови симболи нису појашњени; како ту може свако да замишља шта хоће, од чега онда најчешће буде то да они при томе баш ништа не мисле, већ пуштају да симболи на њих делују несвесно. То је оно што је остало из старих времена, што мора да се преобрази у ново. Та симболика, она не игра, као што знате, озбиљну, битну улогу у ономе што се овде назива антропософски оријентисаном науком о духу. Тако да се овде, такође, мора и говорити на известан нов начин. И када се током времена указивало на симболе, онда су ти симболи употребљавани само као помоћна средства да би се изнео пример или да би се показала сагласност између новопронађеног, што може служити новом човечанству, и онога што је присутно у застарелом облику од давнина.

Но, у човековој природи је у извесној мери утемељено то – ово што сада говорим сутра ће нас поново вратити на наше посматрање социјалног живота – да се увек најпре рогуши против онога што се појављује као нешто стварно ново; а највише се рогуше они који себе сматрају у извесној мери чуварима и заштитницима старог. То међутим, не може спречити антропософски оријентисану науку о духовном да иде својим путем, који је управо неопходан и природан пут новог човечанства.

Међу вама постоји известан број људи који знају да се и у нашим круговима, онима који то траже, заиста није спречавало показивање симболичних и ритуалних ствари, које су остале из старих времена, али увек у једном другачијем духу, него што се те ствари иначе негују тамо где се, у застарелом смислу, највећа вредност полаже на симболе и ритуале. Да би се одржао континуитет развоја човечанства, за то је данас још увек нужно надовезивање у извесној мери на ритуале и симболику. Али, никада у нашим круговима ритуал и симболика нису били постављени другачије, него као оно што треба да води ка духовној стварности, ка непосредном учлањивању духовне ствамости у савремене вредности.

Управо зато у оквиру антропософски оријентисане духовне науке дајемо објашњење за много тога, заправо за све ритуално, симболично из прошлости. На томе се може показати, како је на другим путевима човечанство примало једну, данас застарелу мудрост, која је доводила људе у извесној мери у неслободно стање, и како, међутим, морају бити пробијени другачији путеви мудрости. Ти други путеви мудрости су многим људима неудобни, најнеудобнији онима који би једино желели да сачувају управо старо, који би желели да уљуљкају човечанство у стара блага мудрости. Ништа не користи, када се каже човеку који је напунио четрдесет година: ти можеш да постанеш паметан, можеш поново постати способан за учење, али за то мораш имати двадесет година. Извесно, да има двадесет година, био би способан за учење. Али, то не иде. Човечанство се не може вратити уназад. Човечанству се не може препоручити да ради нешто што је било примерено ранијим епохама. А ипак, оно што је било примерено старим временима, то многи следбеници различитих вероисповести и следбеници осталих друштава хоће управо данас да рашире. И у том супротстављању старог ономе што стварно хоће да дође у човечанство, и што једино може да служи добробити (спасењу) човечанства, у томе лежи много тога што у наше време води ка катастрофалним дешавањима.

Изузетно је значајно имати то у виду. Моћи бити, у најприснијем, најдубљем смислу, човек који се спаја са оним што нова откровења неба хоће од земаљског развоја, то је оно што је данас битно. А без тога морају претрпети бродолом такође и спољашња, егзотерична питања човечанства; једноставно, данас морамо имати такву духовну науку која има довољно чврсте, оштре појмове о ономе што по целој Земљи – свакако на тако диференциран начин, као што сам вам приказао – покреће душе људи, такође и у свакодневици. У будућности човек неће више моћи да на једној страни живи живот свакодневице, да свакодневицу схвата као јадан, профани живот, затим да се повлачи у цркву или храм Зидара и пушта да та два света буду сасвим одвојена, тако да црква или храм Зидара уопште немају појма како треба да буде уређен спољашњи социјални живот, а да опет социјални живот иде својим сопственим путем, без онога што се у извесној мери жели у дубини душе и што подсвест људи прима кроз ритуале и симболе. У будућности се мора допрети до свести људи. То је важније од свих симпатија и антипатија за старо или ново, јер се из увида мора догађати оно што има да се догоди; то не сме да дође из симпатија и антипатија.

Видите, главни нерв у схватању духовног света састоји се у томе да се све ствари, које долазе овамо из старих времена, „поунутарње“, да спољашње постане унутрашње. Јер се тиме то, исто тако свето као што је било и раније, уздиже у људску свест. Ова тенденција се мора учврстити у оквиру новог развоја човечанства. Сама ова тенденција је хришћанство XX века. Против ове тенденције, против намера које су са овим назначене, окреће се по природи ствари све што хоће да сачува старо. Велики део човечанства је везан за то старо извесним навикама мишљења и осећања. То старо је људима удобније из тог разлога што не захтева разумевање. То је ето и оно што чини духовну науку људима тако непријатном. Они треба да разумеју ову духовну науку. А она може да се разуме тек ако се човек заиста послужи здравим људским разумом у најширем смислу. Она може да се разуме, али се радије не би разумела! Данас се на многим местима тежи не ка разумевању, него ка неразумевању. Зато ће још дуго бити тако, да духовна наука, како се овде схвата, стиче противника за противником. Понеки од тих противника су потпуно добронамерни; али такви добронамерни противници могу се преокренути у супротност добронамерности. Нарочито ће – на то сам већ често скретао пажњу – као противници ове духовне науке, која слободно и неспутано људима хоће да говори о највишим духовним стварима модемим начином представљања, увек поново наступати припадници оних праваца који су склони старим вероисповестима и црквама, старим било како уприличеним зидарским и сличним друштвима. То су у извесној мери наши природни противници. Они се потпуно могу разумети! И на овом подручју јасно разумевање је, наравно, примерено духовној науци, а не нејасно, мутно неразумевање. Заиста, овој модерној антропософски оријентисаној духовној науци уопште није потребно да иступи у смислу старог начина формирања друштава – нема потребе томе се чудити – јер њој није потребно да иде путевима којима се ишло у старим тајним друштвима, или се још и данас иде. Тих старих путева модерно човечанство хоће да се ослободи. Данас се говори на спољашњим, егзотеричним подручјима о избацивању тајне дипломатије. Ја мислим, са правом, са пуним правом! Ко је проучавао историју ове области, тај зна да та тајна дипломатија није ништа друго него последњи изданак старог начина схватања тајних друштава.

И многе друге ствари морају бити превладане оним што се пред многе људе поставља као основни захтев. Чудно је да у овој области може да се доживи много неразумевања.

Ви већ сви знате: ја сам написао „Науку о тајном“[3] (на немачком: „Geheimwissenschaft“). Један господин, кога сам вам често спомињао, послао ми је један манускрипт о тој „Geheimwissenschaft“, који почиње отприлике овако: никаква тајна наука не може заправо да постоји, јер наука мора бити јавна, и зато би то већ била погрешна примена речи када се говори о тајној науци. – Но, то је наравно потпуна бесмислица, јер, када говоримо, на пример, о природној науци, не мислимо на науку која је природна („Naturliche Wissenschaft“) већ на науку о природи. Ја нисам ту књигу насловио „Тајна наука“ („Geheime Wissenschaft“), то би одговарало изразу „природна наука“, јер наравно нема ,,природне науке“, већ једино радом обрађене науке, као што је, на пример, „наука о природи“ („Naturwissenschaft“); тако постоји, подразумева се, такође и јавна „наука о тајном“ („Geheimwissenschaft“), наиме наука о ономе што се може назвати интимним, тајним. То је, дакле, само један бесмислен начин схватања речи. Осим тога, не треба веровати, да је са „јавношћу“ већ све дато. Понешто ће још дуго остати езотерно, иако је изражено егзотерно. Јер, многе егзотерне књиге, које свуда могу да се купе, за многе људе су – из учтивости нећу рећи: за највећи број људи – праве езотерне књиге. Има неких књижица, које могу да се купе за пар новчића у приступачном издању, које су за многе људе по садржају нешто изванредно езотерно. Дакле, не ради се о томе, него се ради о начину повезивања којим човекова душа хоће да уђе у ствари. Ово је тек узгред, јер ја само хоћу да скренем пажњу на то да се стари, застарели мотиви тајности морају заменити другима.

Живот науке о духу у човечанству ће бити другачији од оног који је на разне начине био негован преко неких тајних савеза. Можемо ове тајне савезе, наравно, прозрети до дна њихове душе, они уопште нису тајни за онога који хоће да уђе у такве ствари. Они хоће да сачувају на један управо незаконит начин принцип тајности. Они га подржавају у извесној мери и у њиховим обичајима и понашању. То је нешто што је већ много важније од много чега другог. Ви сви знате да има тајних друштава ове или оне врсте, друштава која су настала из различитих вероисповести, а и друштава других врста, која на сасвим посебан начин наводе људе да формирају односе човека према човеку, да ову или ону ствар на врло тајанствен начин уносе у човеков живот. Сасвим је природно да су се током времена образовале различите нијансе таквих друштава. Она су се често међусобно борила до истребљења и она свакако понекад садрже нешто што се са правом може нападати.

Међутим, оно што живи унутар људске заједнице која се изјашњава за антропософски оријентисану науку о духу, нема потребе да се брани на исти начин као што се понекад морају бранити ствари које припадају тајним друштвима са тајним обичајима. Уопште није потребно да се неком посебном уметношћу или неким другим средствима брани оно што се јавља у оквиру антропософски оријентисаног духовног покрета. Могу вам рећи за најједноставније средство којим се може бранити оно што је антропософски оријентисан духовни покрет. Није потребно да ико учини нешто друго за одбрану било чега учињеног на тлу антропософски оријентисаног духовног покрета, него да каже истину и да не лаже!

Ко каже истину о антропософски оријентисаној науци о духу – а сваки човек је дужан да каже истину – тај је штити; то знам, то тврдим. И нека друга заштита за антропософски оријентисану науку о духу уопште није нужна, јер је дужност сваког човека да порекне неистину.

Овим, међутим, скрећем пажњу на нешто врло важно, што је повезано са принципом антропософски оријентисане науке о духу. Антропософски оријентисана наука о духу не иде никаквим скривеним путевима, већ говори људима на исти начин као што говори и савремена наука. Само што она у оквиру ових научних обичаја говори оно што, ако смем да употребим ту реч, небо од сада открива човечанству. Али, ово је нешто што се мора схватити. Ово је нешто што у први план ставља науку о духу као такву, а не живот Антропософског друштва као таквог, што ставља суштину ствари у први план, а Друштво чини само носиоцем.

Рекао сам овде, пре отприлике недељу дана, да је неопходно да се разликује оно што је антропософски оријентисана наука о духу од осталог. Те разлике, међутим, човек мора бити свестан, иначе се огрешује о нешто најважније у савременом развоју човечанства, о шта човек не сме да се огреши, ако хоће на поштен начин да се окрене најнеопходнијим импулсима који могу деловати оздрављујуће у нашој катастрофалној садашњости и ближој будућности.

Желимо да се надамо да ће заиста бити пронађен један нови начин расуђивања, једна нова моћ разликовања за оно што је нужно да се као ново постави у развој човечанства, тако да се оно што је застарело не спаја са оним што се труди да изнесе, из темељних захтева самог земаљског развоја, оне ствари у садашњост и блиску будућност, које треба да буду изнесене, тако да би оно што је настало под утицајем старих ствари могло да буде замењено новим, под утицајем нових импулса.

Узмите само једно: старо хришћанство је имало скоро две хиљаде година за свој развој. У првим вековима је било другачије него што је данас; то зна свако ко проучава хришћанство. Оно што хришћанство треба да буде данас, мораће опет да буде другачије.

Ко, међутим, проучава последње четири и по године, тај може на овом пробном примеру такође да види, како је овај стари изданак, не хришћанства, али извесног хришћанског схватања, издржао пробу, или још боље није издржао пробу у овом катастрофалном времену. Свакако, када се остаје у апстракцијама и уопштавањима, онда се све може рећи. Јер, оно суштинско код апстрактних погледа на свет јесте да они све, ама баш све могу да одену у своје апстрактне формуле. Ако се дође до таквих појмова и идеја, какве сам вам скоро приказао као основне социјалне идеје будућности, као што је идеја трочланства, онда је та идеја, онако како сам вам показао у недељу, примерена самој стварности и распростире се по стварности у многим облицима. Са том идејом може да се обухвати управо једино стварност, и она јесте подесна за стварност. Са апстрактном идејом може све да се обухвати. У односу према некој стварној идеји може да се говори тако, као што сам то учинио с обзиром на различите људе којима сам се обраћао. Говорио сам о томе, развио сам је, ту трочлану идеју, али не тако као неко ко је убе-ђен неком догмом и ко ту каже: то мораш да прихватиш – или ће све бити лоше! Код стварних идеја се не ради о томе. Зато сам људима говорио другачије. Рекао сам: ове идеје, у које није потребно да се верује као у догме, оне су такве да ако би се са њима нешто почело било где у стварности, видело би се да стварност може помоћу њих да се обради. Можда, ако је човек вешт, или ако је обрађивао стварност тек у неком врло малом делу, онда то бива сасвим другачије.

Ако се не наступи догматично, ако се човек не држи својих програма тако чврсто као људи који за друштва израђују програме и статуте, него се даје управо оно што у самој стварности хоће да се уобличи, тада је то применљиво на стварност. Па, нека се почне!

Можда ће се тада појавити идеје које су сасвим другачије, него оне које су управо биле приказане. Примереност стварности се одржава управо тиме што се мења заједно са животом, а живот се мења непрестано. Уопште се не ради о томе да се имају лепе идеје, него идеје примерене стварности. Оне се не изражавају апстрактно, него човек покушава да их изрази тако да буду живе, да се уклапају у стварност. Зато их, наравно, љубитељи апстракција лако нападају. Али, то је такође ново у антропософски оријентисаној науци о духу. У антропософији се не мисли само ново, него се мисли на нов начин. И зато толико много људи не може да јој се приближи, не могу да приђу овом новом начину мишљења.

Код овог новог начина мишљења се ради, међутим, о таквом мишљењу за које се може рећи: мисао урања у стварност и она са стварношћу живи. Са апстракцијама можете све доказати. Са апстракцијом, па нека је и од самог Бога, можете као честити поданик монархије да кажете: краљ је постављен божијом милошћу. – Данашње време га може поучити: он је сад опет, такође божијом вољом, и свргнут! Човек може апстракцијом и црно и бело да подведе под исту апстракцију. Са апстракцијама се може рећи да Бог води војске и једних и других. А баш се о томе и ради код тежње ка истинској стварности, која се налази управо у основи антропософски оријентисане науке о духу, да се такав апстрактан живот, односно такав апстрактан говор, који је погубан за стварност, замени мишљењем које је примерено стварности, говором који са љубављу урања у стварност и говори полазећи из саме стварности. Потребно нам је мишљење које не само да мисли нешто друго, него мисли другачије него што се мислило до сада.

Такво мишљење тежи идеалу: „Не ја, него Христос у мени” – по речима св. Павла. Јер је сам Христос трагао за сагласјем спољног људског са унутрашњим људским.

То мора постати идеал целокупног човековог стремљења.

[1] Theophrastus Philippus Aureolus Bombastus von Hohenheim (1493-1541), lekar, istraživač prirode, filozof.)

 

[2] Jakob Böhme (1575-1624), mistik, filozof.

 

[3] Књига на српском носи назив “Тајна наука”

2018-08-09T04:03:44+00:00август 9th, 2018|Духовне науке - теорија и пракса|

Остави коментар

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.