Култ Светог Саве и муслимани – Салих Селимовић

//Култ Светог Саве и муслимани – Салих Селимовић

Култ Светог Саве и муслимани – Салих Селимовић

Салих Селимовић ,

Сјеница

КУЛТ СВЕТОГ САВЕ И МУСЛИМАНИ

АПСТРАКТ: Растко Немањић, Свети Сава, је најзначајнија личност српске средњовековне државе и културе. Изборио се за аутономију Српске цркве што је пресудно утицало на учвршћивање државности Рашке, односно Србије. Као архиепископ српске цркве обављао је и  дипломатске задатке, а деловао је и као просветитељ. Колико је Свети Сава био значајан за српску цркву, државу и народ тек се показало после његове релативно ране смрти. Његов изузетан култ није само поштован код православних хришћана, већ и код католика и Јевреја, а посебно  домаћих муслимана. Муслимани су веровали у чудотворну и исцелитељску моћ његових моштију које су биле сахрањене у манастиру Милешеви, задужбини краља Владислава Немањића. Клањали су се његовим моштима тражећи лека и духовног мира иако су били муслимани. По свој прилици то је био један од главних разлога што је везир Синан-паша наредио да се спале његове мошти на Врачару крај Београда 1594.године. Ипак, култ Светог Саве није тиме био уништен, напротив тек је код народа постао још већи, а деловање Растка, потоњег Саве, Немањића прешло је још за живота у легенду.

 

Манастир Милешева 1970. (фото Свичевић)

 

Пријепољски крај, заправо стара српска жупа Црна Стина или касније нахија Милешево, је средишњи део Полимља које је било кичма ембриона средњовековне српске државе Рашке. Ктиторска и градитељска активност српске владарске династије Немањића је и у овом делу Старе Рашке била веома велика. На овом релативно малом простору изграђено је низ манастира и цркава. Од манастира поменућемо Бању, Мили, Заступ, Житни, Пустињу, Ивање, Сељане, Давидовицу, Куманицу, Милешеву, а од цркава најпознатија је била црква Св. апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу. Међу овим монументалним хришћанским сакралним објектима највише је било оних које су подизали Немањићи.

Међутим, од свих ових храмова у Полимљу и целој Старој Рашкој најзначајнији и у народу најугледнији био је манастир Милешева. Манастир је грађен 1218. и 1219.године. Основао га је краљ Владислав, син краља Стефана Првовенчаног и унук великог жупана Стефана Немање. У њему је и  сахрањен краљ Владислав као и Владислав (у монаштву Давид), син великог жупана Вукана и нешто касније Сава Немањић, утемељитељ аутокефалне српске православне цркве у Рашкој, односно Србији. Гробна места тако три значајне личности у држави и у народу, а посебно Саве Немањића, подигла су углед Милешеве чак и изнад Жиче. Само је Студеница била испред. И крунисање бана Твртка за краља Босне и Србије је био доказ њеног угледа и код властеле, а не само код обичног народа. Седиште Дабарске епископије се преноси у Милешеву и постаје Митрополија босанска. За време Сандаља Хранића и Стефана Вукчића Косаче постаје седиште Херцеговачке митрополије. Култ Св. Саве је био толико велик у народу да је и сам манастир називан Савиним или манастир Св. Саве. Милешева је била чувар моштију Св. Саве и расадник његовог култа.[1] Постепено та популарност Светог Саве прерасла је у изванредан општенародни култ који је прешао и у легенду која се ширила у све српске етничке земље. Стјепан Вукчић Косача је са много разлога узео титулу “херцег од Св. Саве”, јер је Сава Немањић, потоњи Св. Сава, био и те како позната и цењена личност и на Истоку и на Западу. Чак су неки владари муслиманских земаља даривали скупоцене предмете Сави Немањићу приликом њихових сусрета. Тако је, примера ради наводимо, сараценски султан у Дамаску поклонио Сави икону Мајке Божије Тројеручице коју је он оставио манастиру Хиландару. Египатски султан је Сави даровао нешто што до тада на Балкану није било познато. То су били балзамово уље, датуле (хурме), шећер од трске, неке индијске лековите траве и разни скупоцени мириси. Све то говори о његовој величини и поштовању које је уживао и код муслиманских верника и њихових владара. Сава је био дубоко разочаран дивљачким, разбојничким и безбожничким понашањем папиних католичких крсташа у Цариграду и у другим освојеним деловима прве хришћанске државе Византије. Тако се нису понашали ни муслимански Сарацени ни Арабљани. То ће код њега оставити веома лошу слику о Латинима која ће му бити пред очима за цело време његовог плодоносног, али и релативно кратког живота.

Турци Османлије су у једном походу на Босну 1459.године опљачкали и спалили Милешеву.[2] После пораза херцега од Св. Саве Стефана Вукчића на Брезници 1463.године. То је био крај херцегове власти у овом делу Босне и Полимља, али је територији остао назив Херцеговина, херцегова земља. Вероватно због великог угледа Турци нису дирали у манастирске поседе, јер у турском попису нахије Милешево, санџака Херцеговина, 1477.године пописана је значајна имовина манастира.[3] У другој половини 16.века његови приходи су износили 100.000 аспри (акчи) што значи да је имао највећи посед који се називао хас. Толике поседе су могли да имају само највећи турски достојанственици (везири, паше, беглер-бегови, санџак-бегови, главна  улема и високи државни чиновници).

После обнове Пећке патријаршије 1557.године и као седиште херцеговачких митрополита Милешева постаје најбогатији српски манастир, као што је већ истакнуто. То свакако није било случајно. Из ове владарске лавре је био чатац Бајица Соколовић који ће данком у крви бити одведен у Цариград (Истамбул). У Цариграду ће бити исламизиран и биће уведен у онај део аџами оглана који достигну и највише положаје у турској државној хијерархији. Мехмед-паша ће већ 1549.године постати беглер-бег Румелије, а успеће се и до положаја великог везира Османске империје, тадашње највеће светске велесиле, којом ће неприкосновено владати 14 година. Он није могао заборавити свој завичај, порекло и манастир у којем је учио. И многи други муслимани овог подручја су помагали и штитили манастир Милешеву као нешто своје без обзира на промену вере. Никаква строга верско-конфесионална диференцијација у 16.веку скоро  да и није постојала. Није било верске искључивости која би доводила до тешких сукоба и неспоразума.[4] Додуше, масовне исламизације у то време није ни било,  чему су сигурно доприносили бројни манастири, а посебно Милешева. Ислам су у то време прихватали највише појединци из преостале српске властеле, затим трговци и још увек ретко сточари и још ређе ратари. Ислам није прихватан зато што је био боља и код бога прибранија вера, већ су одређене друштвено-историјске околности и свакодневни живот стварали услове за конверзију појединих хришћана. Властела, која је тада спадала у турске спахије-тимарнике, помагала је манастир, али су то чинили и многи они који су прешли на ислам, а сада су били паше, бегови, аге или обичне спахије и богати грађани. 

Радови на реновирању,  реконструкцији и уређењу манастирског комплекса

Извор:архив аутора

 

Без обзира што су тадашњи домаћи муслимани променили веру, указивали су и даље велико поштовање култу Св. Саве, првом свецу,  Српске православне цркве, можда је боље рећи народном свецу. Они су и даље говорили истим језиком, писали ћирилицом и  знали и поштовали своје порекло и неговали своје генеалошке везе.[5] И православни и муслимани су и даље помињали традиције наших средњовековних држава Рашке и Босне и са поносом се сећали династија Немањића и Котроманића.[6] Посебно је то било отворено и масовно исказивано поводом разних црквених и православних празника. Посећивали су муслимани манастир, палили свеће и за мртве и за живе. Клањали се моштима Св. Саве и тражили лека и душевни мир. Нису то чинили само локални муслимани већ је долазило муслимана из много даљих крајева који су, такође веровали у исцелитељске и чудотворне моћи моштију Св. Саве. Долазили су и католици и Јевреји, односно иноверни, како је забележено у неким изворима.[7] Посебно су биле масовне посете Милешеви о Ивандану и Малој госпојини. Тада су одржавани велики општенародни сабори на којима је било како хришћана православаца тако и муслимана из целе Рашке, Херцеговине и Босне.[8] У тим приликама су сви они доносили манастиру велике дарове у разним предметима и новцу у чему су се посебно истицали домаћи муслимани. Крајем 16.века манастир Милешева је био и најбогатији и најугледнији манaстир у Српској православној цркви. О томе има доста забелешки у путописима и извештајима западноевропских дипломата, хроничара и путника који су путовали Дубровачким друмом за Цариград или се из њега враћали после обављених дипломатских мисија на турском двору и трговачких послова. Многи од њих су и боравили у манастиру.

 

Милешева

Извор:архива аутора

Бенедикто Рамберти је посетио манастир Милешеву 1533.године. У књизи која је објављена 1589.године у Венецији пише да је “манастир велик и солидан“ и да су мошти Св. Саве “целе и лепе”. Он је такође записао да су велике прилоге манастиру давали и Турци и Јевреји.[9]

Жак Шено је 1547.године, између осталог, записао: “Турци (наши муслимани) поштују милешевске калуђере и дају им милостињу“.[10] Сер Катарин Зено 1550.године је записао: “ови калуђери (калуђери у Милешеви) живе од милостиње коју им понајвише дају Турци (уствари наши муслимани), који свеца (мисли на Св. Саву) особито поштују и јако га се боје”.[11] Такође је записао и ово: “У манастиру је било око 50 калуђера на челу са игуманом Данилом… Под игумановом влашћу налазило се и 20 других манастира размештених у околини. Калуђери су годишње плаћали данак Турској у износу од 1000 дуката”.[12]

 

Kонаци манастира Милешеве

Извор: Wikipedia

 

Милешева је била верни и доследни чувар култа Св. Саве и изворног православља, заправо светосавља Српске цркве. У Милешеви су се штампале књиге и из ње се ширила култура и писменост. Тада то нашим домаћим муслиманима ништа није сметало. Али, манастир Милешева је постао и нешто више од тога. Јер, у њему се  неговао и дух и традиције  светородне династије Немањића и српске средњовековне државе што је представљало перманентну и увек потенцијалну опасност за Турке као освајаче. Османлијама као окупаторима то сигурно није никако могло да одговара. Није им одговарало ни то што су домаћи муслимани толико даривали манастир и поштовали култ Св. Саве и клањали се његовим моштима. Они су занемаривали да су наши муслимани пре њиховог доласка у ове наше крајеве били искључиво хришћани српског порекла.[13] Муслимани нису могли тек тако ни брзо ни олако да забораве ни своје порекло ни своју претходну веру. И данас, почетком 21.века, посебно у руралним срединама Сјеничко-пештерске висоравни, Бихора, средњег и доњег Полимља, Старог Влаха код муслимана се у народном календару осим у вези са бајрамима и Рамазаном може чути: “за Божић, после Божића, по Савиндану, за Ђурђевдан, на Преображење, по Митровдану” и сл.[14] Обичаји и народна традиција не могу тако једноставно да нестану из свести народа без обзира на верску различитост. Још увек постоје и заједнички празници као што су Петровдан, Ђурђевдан или Омаха и Илиндан, Алијиндан (Алиђун) у неким пештерским, бихорским и пријепољским селима.[15] На ауторово изазовно и непосредно питање најстаријем становнику  великог села Кладнице Алији Тарићу зашто то већ једном  Муслимани не забораве, одговорио је кратко: “Синко, ово је заветна земља”.[16] У сјеничком селу Папиће аутор је у разговору са најстаријом женом, између осталог, питао: зашто се у неким муслиманским кућама за Савиндан спрема посебно јело које се зове “масеница”.[17] Стара нана је, такође, кратко одговорила: “Тако су радиле моја мајка и моја бијача (баба, нана)”. И неке друге старе жене су тако изјављивале, а неке су и додале да “увек  за Савицу треба да једу масеницу”.[18]

 

Све су то остаци хришћанске, односно православне религије код наших муслимана, као што је констатовао у својим истраживањима наш етнолог и академик Петар Влаховић.[19] Народ је имао своју народну веру и традицију, да тако кажемо, без обзира што су једни били православци, а други муслимани.

Манастир Милешева 2011.

Извор:архив аутора

 

Муслимани су из Полимља, Пештерске висоравни и делова Херцеговине и Босне долазили 25. на 26.јул сваке године на дан Св. Арханђела у манастир Куманицу на Лиму. Долазили су да траже лека и веровали су у исцелитељске  и чудотворне моћи које постоје у овом манастиру. Православни би се крстили и узвикивали “Помози Боже”, а муслимани “Бисмилах”.[20] На том великом општенародном сабору скоро увек је била трећина муслимана.

Патријарх српски Пајсије је био савременик тешке несреће која је погодила Милешеву. То је било спаљивање моштију Св. Саве на Врачару код Београда 1594.године. Наредбу да се оскрнави гроб Св. Саве и његове мошти однесу из манастира издао је Арнаутин Синан-паша. Ту наредбу је спровео Мехмед Огуз-бег 27.априла 1594.године. У народној традицији и код хришћана и код муслимана мошти Св. Саве су однешене у Београд преко Нове Вароши. Према патријарховом казивању суровог Синан-пашу је обавестио неки феудалац да се Турци, уствари наши домаћи муслимани, крсте и верују у свеца Саву.

У житију Цара Уроша, које је написао патријарх Пајсије, записано је и следеће: “ …када је био велики рат на будимској страни (1594-С.С.)… те године сажегоше прекрасне и чудотворне мошти светога Саве Српскога”. Патријарх Пајсије даље наставља: “ паша (је) упутио улаке да донесу свечеве мошти које су затим сажежене на пољу Врачареву”.[21]  Ипак су сачувани једна рука и још неки делови Св. Саве до данашњих дана.

 

Нови изглед манастирског комплекса 2016.

Извор: Wikipedia

 

Историчари имају различита мишљења о правом разлогу спаљивања моштију Св. Саве. Ипак, може се рећи да је сигурно било више разлога за један такав варварски чин. Била је велика снага и кохезиона веза култа Св. Саве и муслимана и православних Срба у Старој Рашкој. Турци су у почетку, али и много касније, мислили да је манастир Милешева само “ђаурска ћаба”. Међутим, није било баш тако, јер су у Милешеву на “ходочашће” долазили масовно наши домаћи муслимани.[22] католици па чак и Јевреји.  Турци су сматрали да су устанци Срба хришћана у Старом Влаху, Никшићу и Банату за време патријарха Јована иницирани из Милешеве. Том приликом “Устаници су на својим устаничким заставама носили иконе са ликом Светог Саве Српског”.[23] Тај устанак хришћана против Османлија је често називан Светосавским устанком. Постоји и мишљење о постојању великог анимозитета Синан-паше према Мехмед-паши, сигурно својевременом заштитнику Милешеве као и осталим пашама српског порекла и да је и то био један од разлога тог његовог чина. Наводно, код обичног народа се створило убеђење да је Синан-паша био у сталној сенци Мехмед-паше и других паша са “наше горе листа” и да се због тога у њему родила мржња према Србима и жеља за осветом.

Међутим, без обзира на разлоге спаљивања, показало се да ништа није био умањен култ првог српског архиепископа и народног свеца. И у наредним вековима путници и хроничари су бележили да тај култ Св. Саве “бди над Милешевом и њеном судбином”.[24] Уствари, Синан-паша није постигао ништа. Спалило се Савино тело, али не и дух. Савин култ се управо после тога почео све више ширити у све крајеве где су живели Срби.[25] И у 17.веку муслимани, тадашњи Турци, и даље су посећивали  манастир Милешеву тражећи лека и мира и богато га даривали. Поново су падале оптужбе од присталица казуистичког догматизма у исламу, што би данас рекли, ригидног ислама, да калуђери Милешеве “крсте Турке”. Дух трпељивости муслимана и хришћана је сигурно и даље постојао и због заједничког култа Св. Саве.[26] Због тога је босански везир Сејди Ахмед-паша 1658. године похарао Милешеву. Похапсио је и мучио калуђере под оптужбом да “крсте Турке” док је успео да изнуди од манастира 4.000 дуката. Манастиру су дали толики новац домаћи муслимани, али је манастир морао да да своју земљу у залог.[27] То је Милешеву довело у велику беду. Ипак се манастир убрзо опоравио после смене Сејди Ахмед-паше. Поштовање манастира Милешеве и заједничког култа Св. Саве није се могао ничим уништити. И велики руски слависта и дипломата Александар Ф. Гиљфердинг је 1857.године, између осталог, записао : “ Болесници, задржавши се неко вријеме на мјесту где су лежале мошти Св. С, одлазе на брдо, до извора, који је, по народном вјеровању, како сам већ рекао, потекао из стјене на заповјед светитељеву, пију воду и загњурују се у њу. Причају да врло често Муслимани и Муслиманке траже у извору лијека болестима”.[28] И у другој поовини 19.века локални муслимани су се трудили да сачувају овај манастир. Један обесни турски паша је 1875.године са војском стигао пред Милешеву са намером да је запали и поруши. На све молбе игумана да то не чини остао је неумољив. Тада су домаћи муслимани успели да одврате тог силника и безбожника да то не уради гарантујући за манастир рекавши: “Пашо, твоја сабља наша глава”.[29] Алија Малагић, који је предводио групу муслимана, заплакавши обрати се паши следећим речима: “Аман, пашо честити, немој нас уцвијелити, хлеба ти царевог. Немој спрштити ону кућу међу нама. С оне куће нам је благослов и на малу и на чељади. Свако у оној кући добија хлеба и соли и преноћишта. Свако нађе помоћи”. Обесни паша је попустио и са војском отишао према Прибоју и успут запалио манастир Бању.[30] Свугде су се појављивали и топоними са Савиним именом. Муслимани су и даље веровали у лековитост и чудотворност мошти Св. Саве, извора и врела са Савиним именом, посебно жене нероткиње и оне са венеричним и душевним тегобама.

 

Конаци, библиотека и ризница манастира Милешеве

Извор:Wikipedija

 

У селу Горњи Страњани, општина Пријепоље, налази се Савина вода и Савин камен или Савин сто. Та вода избија из Савиног камена. Поред Савине воде је једна велика камена плоча на којој се одлично види удубљење веома слично коњској копити. И муслимани верују да је то копита коња којег јахао Св. Сава. Тој води и тој плочи са страхопоштовањем прилазе и хришћани и муслимани. Ни дан данас се на тој води не пере веш и не поји стока. Муслимани мештани то чине ниже те воде и плоче где постоји једна чесма. И муслимани верују у исту легенду као и православни у вези са том Савином водом и каменом плочом. Према тој народној традицији Св. Сава је својим штапом прекрстио тај камен из којег је потекла “проврела” бистра и веома хладна вода. Муслиманке, које немогу да затрудне, и данас иду на ту Савину воду да се напију верујући да ће затруднети.[31]

На крају уместо закључка само ћемо да наведемо два веома карактеристична мишљења о величини и значају Св. Саве.  Хрват Иво Пилар је недвосмислено истакао да је “свети Сава највећи човек Јужног Словенства до данас”, а наш познати научник Павле Поповић с правом је говорио да је “свети Сава највећи човек средњега века у целој историји Срба и Југословена”.[32]

 

Салих СЕЛИМОВИЋ

 

Култ Светог Саве и муслимани

 

РЕЗИМЕ

 

Манастир Милешева је задужбина српског краља Владислава и резиденцијални манастир Милешевске епархије. У овом старом и веома угледном манастиру је и гробно место Саве Немањића, првог српског архиепископа који је био творац аутокефалности српске православне цркве, просветитељ и дипломата.

После релативно ране смрти  Саве Немањића, Св. Саве, манастир Милешева је постао право општенародно култно место. Утеху и лек у овом манастиру и на гробу Св. Саве нису само тражили православни хришћани већ и католици и Јевреји и из много ширег подручја од његове дијецезе. Посебно је занимљиво што су манастир Милешеву и гроб Св. Саве масовно посећивали муслимани. Доносили су велике поклоне манастиру и клањали се гробу светитеља као да је био и њихов и штитили манастир од турских насилника. Уствари, муслимани Полимља и ширег простора су изузетно поштовали Св. Саву и од њега тражили духовну помоћ и лек. То ће бити један од разлога што ће Арнаутин Синан-паша наредити да се изваде из гроба кости Св. Саве и спале на Врачару код Београда 1594.године да би тај култ уништио православцима, али и муслиманима. Међутим, тај његов варварски чин је био контрапродуктиван.

И данас се код муслимана у Полимљу и целој Рашкој области поштује култ Св. Саве.

[1] Д. Поповић и М. Поповић, Манастир Куманица на Лиму, Београд 2004, 86, 87.

[2] Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, ГСУД, 53, Београд 1883, 244.

[3] Д. Милосављевић, Изгубљене ризнице манастира Милешеве, Службени гласник,

Београд 2010, 24.

[4] Милосављевић, 26.

[5] Р. Самарџић, Милешева и обнова српске цркве 1557, Сеоски дани Сретена Вукосављевића

X, Пријепоље 1982, 170-172; С. Селимовић, Ток и неке карактеристике исламизације у

   Рашкој области, О Србима муслиманске вероисповести, Зборник радова бр.1, Београд 2012, 55.

[6] Код наших муслимана и данас постоји проблем националне идентификације и поред тога што је

на сабору у Сарајеву 1993.године прихваћено да се национално опредељују као Бошњаци. Знатан

број муслимана се и даље изјашњава као Муслиман са великим “М”, а има и оних који се

изјашњавају као Срби, Црногорци, Роми, Албанци.

[7] Ј. Радоњић, Римска курија и југословенске земље од XVI до XIX века, Београд 1950, 365.

[8] Прота Ј. Караматијевић, Кроз Стари Влах(приредио Добрило Аранитовић),

  Шабац 2007, 106.

[9] Ј. Љ. Немировски, Прва и друга штампарија манастира Милешеве (превео с руског Добрило

   Аранитовић), Пријепоље 1997, 17.

[10] Др С. Ристановић, Сава Немањић – Свети Сава у историји и традицији, Београд 1990, 54.

[11] Исто.

[12] Ј. Љ. Немировски, Прва и друга штампарија манастира Милешеве(превео с руског Добрило

     Аранитовић), Музеј у Пријепољу, Пријепоље 1997, 18.

[13] Селимовић, 56.

[14] Исти, Остаци хришћанских традиција код муслимана у Средњем Полимљу, Бихору и на

    Пештерској висоравни, Гласник завичајног музеја бр.5, Пљевља 2006, 190.  

[15] П. Влаховић, Остаци хришћанске религије код мухамеданаца у средњем Полимљу

    (прилог проучавању),Огледи бр.2, Београд 1953, 154, 155; Е. Мушовић, О неким заједничким

    Обичајима муслиманског и православног становништва Пештери и Бихора, Гласник

Етнографског музеја бр.43, Београд 1979, 235-237; Ф. Шантић, Обичаји у животу

     Муслимана пријепољског краја, Симпозијум Сеоски дани Сретена Вукосављевића бр.XIV,

Фонд за културу општине Пријепоље, Пријепоље 1992, 325.

[16] Изјава Алије Тарића (1892)аутору за в реме теренских истраживања 1988.године. Умро 1990.

[17] То јело се прави тако што се добро измешају пшенично брашно и кувано млеко (вареника)

па се онда додаје два-три умућена јаја и мало соли. Све то се поново добру измеша па се

тако добије једна маса слична оној од које се праве палачинке. Та маса се саспе у тепсију

и испече се у пећници или рерни. Када се извади из пећи то испечено тесто се иситни па се

залије растопљеним сиром и маслом или измећајем, а може и у киселој павлаци. Јело је веома

укусно и јако.

[18] Изјава аутору Заде Папић за време теренских истраживања 1988.године. Умрла 1996.

[19] Влаховић, 153.

[20] Д. Поповић и М. Поповић, 91.

[21] Милосављевић, ФН 121.

[22] Љ. В. Матовић, Ореоли Милешеве, Пљевља 1994, 80, 81.

[23] Протојереј др Р. В. Поповић, Српска црква у историји, Београд 2002, 47.

[24] Милосављевић, 34.

[25] З. А. Милосављевић (приредио), Свети Сава, Доситеј бр.7, Горњи Милановац 1998, 27.

[26] Р. Самарџић, Друга похара Милешеве, Симпозијум “Сеоски дани Сретена Вукосављевића”

Бр. IV, Заједница основног образовања, Пријепоље 1976, 156.

[27] Исти, 156.

[28] А. Ф. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Сарајево 1972, 271.

[29] Љ. Алексић, Пашо, твоја сабља наша глава, “Полимље” бр.634 од 1.маја 1970.године, Пријепоље,

ст.9.

[30] Исто.

[31] Селимовић, 203.

[32] Др Д. Страњаковић, Свети Сава величанствена личност у:Свети Сава, Доситеј

Бр.7, Горњи Милановац 1998, 4.

2018-08-30T01:52:38+00:00јул 19th, 2018|Историја и савременост|

2 Comments

  1. Амир Чамџић 22. августа 2018. at 01:47 - Reply

    Велико поштовање моме слободно могу написати ментору, човеку који ми jе велики узор и ослонац у српству. Нека нам је благословљено наше српство, нека нам је благословељена српска национална идеја, српска држава, српски народ и српске земље.

    Амир Чамџић, дипл.правник.

  2. Амир Чамџић 22. августа 2018. at 01:50 - Reply

Остави коментар

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.