Копље судбине

Копље судбине

Копље судбине

Аутор – Предраг Мијановић

 

Одлика многих новинара, сем оних који пишу за часописе и новине који се баве економијом, је да у својим текстовима читаоце покушавају импресионирати навођењем информација, којима нема краја, а које су апсолутно беспотребне. Током истраживања о Копљу судбине (Лонгиновом копљу) наишао сам на безброј информација о разним Копљима, која се чувају у разним ризницама хришћанских светих места и центара хришћанства. Пошто овај текст пишем већ дуже време, он је имао своје разне верзије, са многим информацијама, које не би користиле читаоцима, али служе да попуне празнину папира. Због онога што знам о себи, као о читаоцу разних часописа, журнала и новина, одлучио сам да овај текст, тј. његова последња верзија, има скроз другачији тон, без сувишних информација, али са освртом и размишљањем аутора о томе шта то Копље представља хришћанима и које би могло бити право.

Овај текст сам насловио као “Копље судбине“. Свакако, као православни хришћанин у судбину не верујем, јер ако постоји судбина, тј. ако је записано негде све оно што ће се у нашем животу догодити, зашто онда живимо живот? Лакше би, дакако, било да престанемо да се боримо, и да почнемо да се молимо Богу да нам једноставно открије шта пише на тим папирима, камену, или где год би наша судбина могла бити записана. Као, веома могуће, будући свештеник, дужан сам да објашњавам људима шта је врхунски дар, који смо стварањем од стране Бога и рођењем од стране мајке, добили? Чврсто верујем да тај дар није ни здравље, ни срећа, ни успех, већ Слобода. Запитаће се многи: Зашто баш Слобода и шта је то Слобода? Реч Слобода има разне дефиниције у односу на контекст у којем се користи, па тако постоје: Слобода људи као засебних јединки и њихово право на живот; Слобода људског мишљења; Слобода читавих народа, као заједница слободних људи; итд. Шта је заједничко свим овим Слободама? Заједничко им је да их неко жели, јер је чврста Жеља и Воља за Слободом, једини гарант да ће онај који Слободу жели, до ње и стићи. У чему се онда разликују слободе које људи на Земљи желе, и Слобода дарована нам од Бога?

Разликују се у ширини, дужини, дубини и висини хоризонта у којем се крећу. Она Слобода дарована нам од Бога никада не може бити ограничена овоземаљским мерама, док остале овоземаљске слободе веома лако сами себи ограничимо, чак и кад наизглед до њих стигнемо, па онда оне тако ограничене заправо престају да буду слободе. Слобода коју нам је Бог дао се односи на право избора, на то да ли желимо да бирамо добро, или желимо да бирамо искварено добро, тј. зло; да ли желимо да верујемо у Једног Правог Живог Истинитог Бога, или пак желимо да верујемо у људске творевине, које могу бити поштоване као лажни богови и идоли. Дакле, Слобода дарована нам од стране Бога заиста није ограничена, и само се на моменте дотиче овоземаљских, профаних, тј. пролазних, ствари и димензија.

Како је људима Бог дао право да бирају у шта желе да верују, тако се десило да након Вазнесења Господа Исуса Христа на небо, хришћани почну да поштују разне реликвије и да кроз њих обожавају Бога. Свакако, хришћанско поштовање реликвија, икона, моштију светих итд. се разликује од идолопоклоничког поштовања наизглед сличних ствари. Разликује се у томе што те реликвије хришћанима дају само једну могућност, а то је да поштујући њих изражавају љубав ка Творцу, па се тако моле пред иконом Мајке Божије, и свеца заштитника свог дома, целивају мошти Светих отаца Цркве Христове, а Господ понекад уз помоћ појединих реликвија чини одређена чуда, која окрепљују и учвршћују веру код верног народа. Дакле, разне реликвије хришћани поштују и уважају, такође и брижно чувају, од најранијих времена и почетака хришћанства и хришћанске речи. Иста ствар је и са Лонгиновим копљем.

Ово копље се назива Лонгиново, јер је њиме, по писању јеванђелиста, римски војник по имену Лонгин пробо Христа, док је био распет на крсту, да провери да ли је жив. Копље је по предању пронађено, и чува се до данашњих дана. Постоје разне теорије о томе, које је копље од неколико њих за које се верује да су аутентична, заправо оно, којим је прободен Христос. У овом тексту ћу писати о Копљу које се чува у Ечмиадзину, центру духовности Јерменске апостолске цркве. По предању, ово копље је у Јерменију стигло током 1. века после Христа, када га је пронашао и донео апостол Тадеј, ученик Христов, који је хришћанство ширио у Јерменији. Јерменија тог времена је била стабилна и чврста држава, са континуитетом, у којој се хришћанство укоренило релативно лако. Преовлађујућа религија на јерменском животном простору је био зороастризам, тј. учење тзв. Светог пророка Заратустре. Већ 301. године краљ Тиридат Трећи Велики је хришћанство прогласио државном религијом, а сви Јермени су били крштени. Године 451.

Током Васељенског Халкидонског сабора хришћанских цркава, јерменски представници, епископи Јерменске цркве, се нису појавили на сабору, а то је протумачено као прихватање монофизитства, хришћанске јереси, која је de jure одвојила јерменске хришћане од осталих хришћанских цркава. Данас се воде полемике око тога који је стварни разлог не доласка јерменских епископа на Халкидонски сабор. Највероватније је то жеља да се физички јерменска црква, која није била ни мања ни мање утицајна, одвоји од Кападокијске, Кесаријске и Антиохијске цркве, које су биле под директним утицајем Византије, и до данас остале православне, тј. у јединству су са осталим православним црквама. Како год било, хришћанство Јермени бране преко 20 векова, као и Свето Копље, које се на јерменском језику назива Сурп Гегхард (Սուրբ Գեղարդ).

По традицији, након што је апостол Тадеј, вероватно заједно са апостолом Вартоломејем, Копље донео у Јерменију, оно је само једном, и то током осамнаестог  века, напустило Јерменију, да би по благослову католикоса Симеона Јереванца (рођен је у Јеревану) било однето у Грузију, да би се народ грузијски спасио од болести, највероватније куге. Чудо се десило и народ је спасен од страшне пошасти, а Јермени су силом морали да врате Свето Копље у Јерменију. Пребивалишта Светог Копља у Јерменији су била разна. Свакако је најпознатије манастир Светог Копља у области Котајк, којег је по предању изградио Свети Григорије Просветитељ током четвртог  Века после Христа. Копље је данас изложено у ризници катедралног, централног, храма у Светом Ечмиадзину. Користи се и током црквених обреда, посебно током освећења светог мира, које служи за помазање новокрштених.

Када се говори о једном овако значајном и старом хришћанском артефакту, или је боље рећи реликвији, неизбежна је прича о аутентичности истог. Уколико слушаоци или читаоци овог текста одлуче да путем интернета сазнају нешто више о Светом Копљу, које је у центру радње многих филмова и књига, чуће и прочитаће свакако о два копља, која се чувају у Ватикану и Бечу. О путу та два копља до њиховог садашњег одредишта у овом тексту нисам писао, јер сам се базирао на Ечмиадзинско Свето Копље. Свакако, од стране струке и других мање стручних људи могу да се чују разне теорије, чињенице или предања о томе које је Копље заиста право. Уколико покушате да пронађете нешто више и изричито о Ечмиадзинском Копљу, веома вероватно ћете, као и аутор овог текста, наићи на одређене студије научника који су покушали да докажу, да Ечмиадзинско Копље заправо и није копље у изворном облику, већ је од одређеног племенитом метала изливено у облику копља, у чијој средини се налази празнина у облику хришћанског крста.

Ја не желим да се стављам ни на једну страну, тј. не желим да тражим доказе нити да разне тврдње поткрепљујем истинитим или мање истинитим чињеницама. Једино што би требало да буде релевантно за ову причу је осећање верног народа. Верни јерменски народ чврсто верује да је оно Копље, које се чува у Ечмиадзинском катедралном храму, аутентично Копље којим је прободен Христос, док је био распет на крсту. Бројна чуда излечења од тешких психичких поремећаја су се десила након што би се оболели поклонили пред Светим Копљем. По скромном мишљењу аутора овог текста, Божија воља и милост су изнад било којег доказа или чињенице, које износе људи. Нека би дао Бог Милостиви здравље и срећу, а на крају овоземаљског пута и Царство Небеско, сваком читаоцу или слушаоцу овог текста. Амин.

Остави коментар

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.