Из најновије збирке песама “Дрво чежње”, ауторке Aнуш Балајан, представљамо Вам песму по ауторкином избору.

 

Свим жртвама природних и измишљених катастрофа

цунами у Јапану, 25. март, 2011 г.

 

Има ли живота на Марсу?

То је питање од давнина што траје.

А има ли живота на Земљи,

Као што се мисли и у шта се дубоко верује.

 

Да ли су и Марсовци

Опустошили своју планету

Као што се то редовно ради Земљи.

 

Шта си ти? Човечуљак слаб

Према снази и вољи природе,

Мислиш да си јако, јако млад,

Па, можеш контролисати океанима рад.

 

У таласима својих исцрпљених вода

Природа само мало се шали

Па, ипак, тешко ће да те убеди

Да само хлеб и цвеће ствараш,

Да празним говорима и ракетама

Небо не параш…

 

Човечуљку, јако развијених екстремитета,

Памет ти ослепљена амбицијама,

Свој највећи скок

Правиш када попијеш „Energy“ сок.

 

Ни ова песма неће довести

До твог буђења,

Да изађеш из похлепног сна

И кошмар да не шириш другима.

 

А тај циклон кретања,

На жалост јадницима, опет ће

Трести праг,

Док ћеш ти на својој сувој таваници

И даље стварати отров и јад.